Čoveče ne ruši zvezde.
Pusti da sazri bar jedna bol.
Iz usta ti izlaze turobne reči.
Vidiš li kuću,
gde živeli smo…
Polomljeno staklo
grudi joj bode.
Od tvojih dodira
rane sporo zaceljuju.
Trenuci su se odupirali stalno.
Zašto me avetinjski gledaš u lice.
Živela sam sirotinjski bez snova.
Ne huli na sunce.
U smiraj dana
siđi do reke.
Ranjivim zubima
naježene reči izgovori.
I neće ih niko čuti,
nestaće u plavetnilu,
daviće se u vodi.
Gorčinu svojim rukama stegni..
Na gluvom raskršću
Za spasenje se moli.
Ljiljana Skelić Vemič: Za spas se pomoli
