Čoveče ne ruši zvezde.
Pusti da sazri bar jedna bol.
Iz usta ti izlaze turobne reči.
Vidiš li kuću,
gde živeli smo…
Polomljeno staklo
grudi joj bode.
Od tvojih dodira
rane sporo zaceljuju.
Trenuci su se odupirali stalno.
Zašto me avetinjski gledaš u lice.
Živela sam sirotinjski bez snova.
Ne huli na sunce.
U smiraj dana
siđi do reke.
Ranjivim zubima
naježene reči izgovori.
I neće ih niko čuti,
nestaće u plavetnilu,
daviće se u vodi.
Gorčinu svojim rukama stegni..
Na gluvom raskršću
Za spasenje se moli.
Ljiljana Skelić Vemič: Za spas se pomoli
Prethodni tekst
Sledeći tekst
Ljiljana Skelić Vemić
Prve misli stavljene na papir, krenule su još u školskim sekcijama i đačkim listovima. Onda je naišao period koji je poeziju potisnuo duboko, gušio je... Nakon duge pauze, razmišljanje se promenilo. Dodir snova i seċanja, samouvereno opet stavlja u stihove. Lepotu jednostavnog kazivanja pretače u poeziju. Od 2015. godine svoju poeziju objavljuje po mnogim zajedničkim zbornicima, a 2018. objavljuje samostalnu zbirku pesama “U domu ljubavi, ni gost, ni udomljenik”. Vlasnik je samostalne radnje i živi u Čačku. Majka je dve odrasle ċerke.
