Tišina nema svoje reči.
Nema ni slova.
Ona se ne čuje.
Samo se ćuti, uzdiše, oseća.
Često je samo, titraj u grudima.
Udara u središte,
podiže do modrine neba.
Kao slika krstari,
životom putuje.
Dubinom zapliva…
Snovima srce zagreje.
Dok ljubi oči…
Treptaj oseća.
Duša se željama ne odupire.
Kao studen u smiraj dana,
u tišini telo miruje…
A… Svest…
Svest kroz utrnele vene ,
ćuteći putuje.
Ljiljana Skelić Vemić: Tišina
Prethodni tekst
Sledeći tekst
Ljiljana Skelić Vemić
Prve misli stavljene na papir, krenule su još u školskim sekcijama i đačkim listovima. Onda je naišao period koji je poeziju potisnuo duboko, gušio je... Nakon duge pauze, razmišljanje se promenilo. Dodir snova i seċanja, samouvereno opet stavlja u stihove. Lepotu jednostavnog kazivanja pretače u poeziju. Od 2015. godine svoju poeziju objavljuje po mnogim zajedničkim zbornicima, a 2018. objavljuje samostalnu zbirku pesama “U domu ljubavi, ni gost, ni udomljenik”. Vlasnik je samostalne radnje i živi u Čačku. Majka je dve odrasle ċerke.
