Ja ne znam
zašto me još bole…
Pobegli dani u predvečerje
Možda livada nepokošena.
Brazda bez semena u sred njive.
Često se setim maminog buđenja,
dok je zora plavetnilo
po sobi razlivala.
Njenog osmeha
što nas je grlio,
Na stolu dorucak,
šolja vrućeg mleka.
Uspomene sa vremenom,
nikako ne slabe.
A… Posebna je ljubav tada bila.
Grlim ih rukama,
Vešto prebiram.
Između dana i noći,
kada me umor savlada,
Sklopljenih ociju…
Osmeh mi na prošlost pada.
