Raščešljana breza
skrivala je poljupce naše.
List po list,
na telo ti stavljah.
I bila je noć.
Topli mesec dirao je čula.
Na zvezde sve mirisalo je.
Dok gledasmo se
Tišina je svitala.
U šareno polje plam je odlazio.
Pod granama breze,
bio si struk
moga neba.
Najslađi hleb,
na usnama mojim.
Po mekoj travi,
stopama bosim
krenusmo u svet.
Dve slepe ptice,
gnezdo rasturiše…
Pod raščesljanim nebom,
jedna me ruka čuvala.
Sada se …
I nje bojim.
Ljiljana Skelić Vemić: Ptice što gnezdo rasturiše
Prethodni tekst
Sledeći tekst
Ljiljana Skelić Vemić
Prve misli stavljene na papir, krenule su još u školskim sekcijama i đačkim listovima. Onda je naišao period koji je poeziju potisnuo duboko, gušio je... Nakon duge pauze, razmišljanje se promenilo. Dodir snova i seċanja, samouvereno opet stavlja u stihove. Lepotu jednostavnog kazivanja pretače u poeziju. Od 2015. godine svoju poeziju objavljuje po mnogim zajedničkim zbornicima, a 2018. objavljuje samostalnu zbirku pesama “U domu ljubavi, ni gost, ni udomljenik”. Vlasnik je samostalne radnje i živi u Čačku. Majka je dve odrasle ċerke.
