Pesme moje, deo su mene,
ne vidim ih po noći,
već listam,
dodirujem dlanom.
Pisane su u sećanju
bez datuma,
u svakoj krvarim,
zalečujem ranu.
I svaku dišem
bez osmeha
u danu,
što natraške je koračao,
kada ruke su žudele
ljubav da prigrle,
u danu što beše
od noći tužniji,
sebe zaboravih.
Utočište nađoh
nad listom papira…
Pesme moje,
uvek su uz mene
Ja…
Tužni gospodar, sa njima.
Ljiljana Skelić Vemić: Pesme moje
Prethodni tekst
Sledeći tekst
Ljiljana Skelić Vemić
Prve misli stavljene na papir, krenule su još u školskim sekcijama i đačkim listovima. Onda je naišao period koji je poeziju potisnuo duboko, gušio je... Nakon duge pauze, razmišljanje se promenilo. Dodir snova i seċanja, samouvereno opet stavlja u stihove. Lepotu jednostavnog kazivanja pretače u poeziju. Od 2015. godine svoju poeziju objavljuje po mnogim zajedničkim zbornicima, a 2018. objavljuje samostalnu zbirku pesama “U domu ljubavi, ni gost, ni udomljenik”. Vlasnik je samostalne radnje i živi u Čačku. Majka je dve odrasle ċerke.
