Prkosno je iznikao
baš u inat svima
kraj napuštenog doma,
jedan orah mladi.
Naslonio se
tu na kosti,
mojih pradedova.
Svud okolo ograda je…
Visoko rastinje…
Uplela se tako čvrsto,
sva od siblja i bagrenja.
U pogledu mom
vidici se množe…
Nigde zida ni prozora,
slike okačene
svuda stoje…
A u sobi za trpezom,
đed i baba nežno zbore.
Kao da ih vidim
svečano i stvarno.
Pogleda umilnog,
za sreću se mole…
Zdravlja deci,
dugu lozu,
da se oganj ne ugasi.
A imanje uvek rodno,
da se Sunce u šipražju
nikad ne uguši….
