Ko je proricao sudbinu,
kada se mesec rascvetavao,
a zvezde prevrtale naglavačke.
Kada je oblak dodirivao stopalom lišće žuto…
Ko je odredio…
Na pragu bola,
sama da budem.
Usne neba,
slušale su kišu.
Na vrata umorna,
često sam gledala.
Sada sam sama
u svojoj samoći,
daleko od mnogih iz divljeg grada.
Između rebara, praznina ušla…
Čekam…A…Sve boli.
Samo senku ispred mene pratim.
I oko se
u tišini osamilo…
Posred zime
tišinu gazi…
Ljiljana Skelić Vemić: Ko je proricao sudbinu
Prethodni tekst
Sledeći tekst
Ljiljana Skelić Vemić
Prve misli stavljene na papir, krenule su još u školskim sekcijama i đačkim listovima. Onda je naišao period koji je poeziju potisnuo duboko, gušio je... Nakon duge pauze, razmišljanje se promenilo. Dodir snova i seċanja, samouvereno opet stavlja u stihove. Lepotu jednostavnog kazivanja pretače u poeziju. Od 2015. godine svoju poeziju objavljuje po mnogim zajedničkim zbornicima, a 2018. objavljuje samostalnu zbirku pesama “U domu ljubavi, ni gost, ni udomljenik”. Vlasnik je samostalne radnje i živi u Čačku. Majka je dve odrasle ċerke.
