Ptice su negde otišle
i nebo je prazno.
Pored gluve šume prolazim
na utabanu stazu
bacam oko.
Okrenutih leđa kao uvek, stajao si.
Da li da krenem…
Nešto još, da kažem.
Panično zaustavih pogled.
Nema te, tu…!
To beše i odlazak tvoj.
Bol iz rebara zadrhta mi sa telom.
U razmišljanju…
Htela sam još nešto…
Ruke su podignute, a prazne…
Avaj…
Uvek kasnim .!!!
Ako ne vratim mogućno,
kako nemoguće da vratim…
Umorna sam, mnogo, mnogo.
/maj 2019./
