Postoje vrata,
koja nikada neću otvoriti.
Zatvorena su,
poslednje večeri,
kada vetar je
u lavirintu zavijao
i moje otežane korake
još usporavao.
Postoji pesma, gde te, neću spomenuti.
Neka stih,
ostane neispevan.
Zabranjenom ulicom
šetaću sama.
Tamo ću gledati
kuće i avlije.
I…
Neću te tražiti…
Nit’ pitati koga…
Ako te slučajno,
moje oko vidi…
Nasmešiću se,
toj čudnoj sudbini.
Ljiljana Skelić Vemić: Čudna sudbina
Prethodni tekst
Sledeći tekst
Ljiljana Skelić Vemić
Prve misli stavljene na papir, krenule su još u školskim sekcijama i đačkim listovima. Onda je naišao period koji je poeziju potisnuo duboko, gušio je... Nakon duge pauze, razmišljanje se promenilo. Dodir snova i seċanja, samouvereno opet stavlja u stihove. Lepotu jednostavnog kazivanja pretače u poeziju. Od 2015. godine svoju poeziju objavljuje po mnogim zajedničkim zbornicima, a 2018. objavljuje samostalnu zbirku pesama “U domu ljubavi, ni gost, ni udomljenik”. Vlasnik je samostalne radnje i živi u Čačku. Majka je dve odrasle ċerke.
