Noć ko noć nosi nova svitanja bez neba. Obećala sam pre par dana sebi kroz zajebanciju, da ću napisati otvoreno pismo mužu, podršku za njegov odlazak na mardelj, tamo gde mučeni pisac zamišlja Legiju i njegove priče iz elitnih jedinica, a čeka ga život bez pertli. V(L)ido, daj vode!
Piše: Lidija Jelisavčić Ćirić
Ko ste Vi, stojim namunjena u bundi od samurovine, Karla Lagerfilda, čuvena dobrotvorka Lila i tešim ga, pa niste valjda posle ženine „zlatne“ kako ste je javno nazvali spali na čašu vode. Donela sam Vam paketić, u paketiću osim Cocacole bez šećera prinosim i sve ovogodišnje primerke knjiga, tačnije uži izbor romana, odabranih časno, za Ninovu nagradu. Sa nama i uz nas Vam nikada neće biti dosadno, jer piscu je potrebna najbolja nega.
Dok ga gledam kako se hvata za glavu, pridržavam je da ne padne na mene. Činim to kao u čudjenju ili u samoodbrani od njegove zapitne logike:
„Ako je ovaj svet, zaista sveto mesto, zašto se u njemu odigravaju sitni , neograničeni zločini.“
Molim Vas Ćiriću, niste još umrli kao svaki pošten pisac na vreme, pa se sa tom činjnicom pomirite i uživajte u novim čitanjima…još uvek ste na onom svetu, kao svaki zaslužan gradjanin naše vredne Srbijice.
Gde je Ćirićka moja biblioteka?
Gospodine Ćiriću, spalilia sam je sa drugovima i drugaricama članovima žirija, svedocima, jer Vi, ugrožavate u svakom smislu nove, mlade nade kako nam je stručno, gospodja Gnjida objasnila da vrede. A mi smo dužni da joj verujemo.
„U susretu sa novom Kosmičkom nepravdom Betmen je neuništiv ali ranjiv“
“Zapamtila si to, pita pomalo začudjenim tonom.?”
Ja sam tu da pamtim a gospodin u uniformi da piše, ako me razumete.
“Opet si došla Ćirićka, bez tebe mali mi je ovaj a i onaj svet.”
Volim tu ljudsku patnju, lažni me osmesi ne privlače, ljubavi više nema na svetu, dugo ste Vi ovde Ćiriću. Treba li Vam, nešto. Pitaju me iz podzemlja.
Čujem da noću ne možete da spavate, da kunete i prokljinete ne vlast, ne to zbog čega ste u izolaciji, već prizivate nekog Žožu, Dzasmin, Kamaru, imenjaka Zorana, pa sam pozvala i hitnu pomoć, Vaše halucinacije su sve veće i veće. Brinem se. Putevi kriju najvće tajne zato tako ćute, a mi Vas moramo izvesti na pravi put.
“Ćirićka, jel taj narod još nudi keš da ja izadjem odavde?”
Ja više nisam Ćirićka osim po crkvi, a Vi ne verujete u Boga već u veru, samim tim verujte da je ispred Vas jedna nova savremena žena, koja se bori za kulturu i vlast u kulturi, jer ako ne zgrabim ovo vreme, gospodine Magični, a svako vreme je moje, koje ću, zar ne. O kom narodu Vi pričate, ležite zaboravljeni u vremenu.
Prikupljen novac sam iskoristila u dobrotvorne svrhe. Uložila sam u svoj izgled, jer ko će mi verovati ako nisam obučena po poslednjoj modi.
“Oni su te ženo luda ubacili u neku kapsulu, šta su ti učinili, da nisi uzela nešto bez glutena, ne daj Bože?”
(slušaj idiote, jel vidiš ove degenerike oko mene, misliš li da ja sada mogu da glumim sebe, ćuti i radi šta ti govorim, da mi šifru od kompa, i koji roman da ubacim da dobijem Nina)
Ne znam kako to zamišljaš, svi su politički potkovani, realno, ti i politika… svi znaju da si glupa ko tri kurca žandarska(kako bi ti to stručno rekla) i da ne znaš ni ko im je predsednik.
Pa kako bih Vam rekla druže Ćiriću, mogu recimo da progovorim o Ladislavi koja je mom pokojnom suprugu jahala na pinpeku u našem stanu , dok joj se pijani muž profa, upišavao po stolicama i astalima, a matica srpska ga je brižno vukla kući mrtvosanog i sačuvala mu sve titule dok sam ja, mučena, preslušavala njene šekspirovske poruke koje je slala lično na njegov broj. Da, cela zgrada se orila, i njega je bilo pomalo sramota koga jebucka.
Ili da objavim te divne, pesničke, pomalo porno smsove, čak je mogu tužiti za uznemiravanje mog duševnoga mira.A ti znaš da sam duševna osoba.
“Znam, znam” (samrtnički uzdiše)
Mogu konačno da kažem kako se preziva, uz dužno poštovanje, suprug gospodje Dzasmin, da ga ni na pregled u Novom Sadu nije poslala pod pravim prezimenom Čika, jer to u jednom nobles društvu ne biva.
“Ha, ha, pa ti opet pišeš dramski komad, veselim se, tu si nenadjebiva kao u scenskom nastupu pred ljudima, gde si uglavnom ti mučena dobra duša, tebi čovek ne može da se ne pokloni , I kada te ne voli.”
Ćiriću, uozbiljite se, ja radim, stvaram.Idemo dalje.
Kamara, to divno, ružnjikavo stvorenje, uvučeno u celu igru, neostavrena na svim poljima mora da spušta glavu i pred mrtvima,jasno je kao dan, a čika Zokiju ću da ponudim ”zlatnu”, pošto za profesora sa Novog Beograda znamo da voli penis.
“Odakle ti ta ideja, za penis?”
Gospodine Ćiriću, samo sam to pitanje i očekivala, ja sam puna ideja, a kao iskusna žena bivša pred sudom zanavek pred Bogom, poznato mi je da vi muški koji toliko mašete pičkom, najsladje bi vam legao penis. Ja sam Pisac, ja sam Vam lično otela sve ideje, zarobila mozak i ćapila slavu.
Zamislite Magični, ta odrtavela družina sada ima svoj Nedeljni kulturni centar, jedna važna strateška gradjevina koja će ljude oplemeniti, pa samo pomislite kako ti divni probisveti bez tikve i korena propovedaju ovom narodu, a ja ih Ćiriću u tri poteza mogu srušiti. I ko bi rekao da bez našeg Albaharija profesor Kantić ne bi bio baš niko i baš ništa u našem društvu. I zamislite Medenog sada u toj teatralnoj ulozi, kada mu je i Sterija zatvorila vrata a on se i dalje koprca. Ja sam oduvek volela tetar ali ovo, ovo je spektakl!
Ćirić počinje da daje znake života, u stavu boksera izdignutog iznad potonulog ringa. Pulsira mu očni mišić.
“Sile se plaše, jer misli ozbiljno. Uvek sam to govorio.”
Ne može da me podnese sedeći iza rešetaka jer imam potpunu vlast u rukama. A bez mene je ništa i jasno mu je da nemam dvojnika u tom kupleraju. Jedino kasno rodjeno čedo sam mu ja, a toliko me nije želeo.
“Šta sad ti hoćeš ženo pomanitala, da odustanem od svega, da tetoviram zatvorsku posteljinu sa zakonom u ruci, da im ližem djonove, pašću na najlonska kolena, da postanem čistač cipela u potrazi za drvenom nogom. Sve si nas ucenila, ženo besna. “
Polako se dogadja zalazak priče.
Tražim Vam samo jedno.
Izadilejite gospodo i jedni i drugi i naučite veliku lekciju jedne male žene a velike Sile, da se i bez udarca i bola možete stišati, očistiti i izjednačiti.
„Izadjite iz svojih tvrdjava predstavnici pravde , prosvete i vere vi dosudjivači nagrada i kazni i podjite u belo, okrenite se oko sebe i videćete da ste samo vi crni. Belu politiku i belu prosvetu dajte.“
Samo za trenutak, ali je dajte.
“Eh, tvoja Isidora Sekulić iz tebe ne može izaći koliko god Lagerfilda turila u sebe, ženo Božja.”
A Vi uvaženi Pišče, poželi, ne ubi, pusti neka odboli, ono što je prošlo jednom će doći.
Jedina žena koja te je izdala , jednom će ipak reći: „Dago mi je da nisi mrtav.“
Dobrodošli u zrelo doba paranoje, ništa lično, sve ovo je od mene.
Lidija Ćirić, Čubura
Decembar gospodnji.
