For my openin’ line
I might try to indicate my state of mind
Or turn you on
Or tell you that I’m laughin’
Just to keep from cryin’
Pretty music, when you hear it
Keep on tryin’ to get near it
A little rhythm for your spirit
But that’s what it’s for
C’mon in here’s the door
– Teri Kalier, Ordinary Joe
Za definitivnu većinu autora, njihovo najbolje delo je neretko kasnije u fazi razvoja. Pa čak i ako govorimo o natprosečno dobrim delima, dakle – ne remek-delima, dobro pisanje se razvija godinama, brusi se kao kamen, gradi se kao skupocena katedrala. Nema mnogo Orsona Velsova na ovom svetu, niti bi bilo interesantno da ih ima. Samim tim, malo je radova koji su još u ranoj fazi spektakularna. A još manje ih je kao „Mr. Joe“, koja su vanklasna preporuka iako su tek prvenac.
E sad, autori „Mr. Joe-a“ nisu baš mlađahni. Vjeran i Vibor Juhas su odavno pregazili tridesetu, odavno prepekli zanat na grafičkom i inom drugom dizajnu, animaciji i ilustraciji, odavno zaglibili u muziku, pa i odavno raduckali kratke stripove. Mahom delujući iz rodne im Pule, braća Juhas su nanizali dosta projekata sa bilo direktnim, bilo tek tangentalnim vezama sa stripom, te je strip-album bio logička progresija ovoga. I naravno, uz Vjeranov scenario i Viborov crtež, rodio se možda najintrigantniji novi strip junak hrvatskog stripa 21. veka.
A „Mr. Joe“ je priča o jednom alternativnom viđenju istorije…recimo. Uzmite Hajnriha Šlimana i umesto trijumfalnog otkrivanja Troje dajte mu samostrel i borbu na život i smrt protiv stvorenja malo previše očigledno inspirisanog Lavkraftovim kreacijama. Dajte mu saradnika u vidu afričkog poglavice koji je diplomirani zoolog i samoproklamovani monarh mungosa. A pustite ga i da unajmi protagonistu celog stripa, istoimenog Džoa, giganta koji pije iz buradi jerbo su mu metalne kofe premalene za kasvetni alkohol. Super, dobili ste recept za uspeh!
A o kakvom uspehu je reč? „Mr. Joe“ je ona retka zverka među stripovima-prvencima gde se sve potencijalne mane svode na sitničarenje. Ja, evo, naiđoh tek na par. Kadrovi nekada umeju da budu poteži za praćenje, i neke fore su repetitivne. Tek toliko. Ako bih baš, BAŠ sitničario, verovatno bih dodao da nema baš puno likova i da bih voleo malo širi opseg radnje i tercijarnih karaktera. Ali ovo su minimalne sitnice koje sam morao da izvlačim iz naftalina.
Dakle, šta je onda to toliko dobro kod „Mr. Joe-a“? Biću kratak i prvo ću se baciti na crtež. Stilistika Vibora Juhasa je spektakularna. Svaki pokret je evidentno omaž akcionim filmovima i animiranoj čeljadi „Cartoon Network-a“ iz poznih devedesetih/ranih dvehiljaditih. Ovo se nazire i u konstrukciji kadrova, gde se autori poigravaju sa formom dok nižu jako prijatnu pričicu.
A pričica je Vjeranovo umeće pripovedanja kroz strip. Mana većine današnjih (čitaj: milenijalaca) scenarista je maltene kao da su sišli s pokretne trake. Svaka priča sada mora da bude samo-referentna, da „odaje omaž“ starijim i da kroz sve ide sa dozom ironije i samosvesti. Zato i imamo Mark Vejdovog abizmalnog „Daredevila“ i dobar niz drugih „Marvelovih“ skorijih kreacija (čitaj: kretenizama) gde superheroji nisu superheroji, već nabubreli „mladi odrasli“ ljudi koji sve što rade kače na društvene medije i koji iznova i iznova popuju o političkoj korektnosti. Nema više rizika i dubine koji je postojao samo četvrt veka ranije, ili da budemo precizniji 30-tak godina.
Naravno, daleko od toga da delo ne treba da poseduje ovo što pomenuh gore (samoreferentnost i samosvest, dozu ironije, itd.), i daleko od toga da delo treba da bude razvedeno od generacije koja raste uz njega. Ali zato i naglašavam uspeh „Mr. Joe-a“ u poređenju sa modernim „Marvelovim“ serijalima. Samo jednom sam pomislio da su braća Juhas malčice otišli predaleko s tim, ali je to ujedno i deo koji smatram jako simpatičnim. U jednom delu, kralj mungosa priča u balončiću druge boje, što prati asterisk (zvezdica) sa sve objašnjenjem da govori u drugom jeziku. Obično, ovde bi samo stajalo ime jezika, tipa „japanski“, „srpski“, „španski“, ili ovde „svahili“, „afrikans“ ili „tonga“. Međutim, ne. Ovde se Juhasi rešavaju na staru dobru metodu humora u objašnjenju. Nešto što je sam Sten Li koristio obilato u svojim stripovima. Naravno, ovo su Juhasi iskoristili nekoliko puta zaredom, što mi je malo zasmetalo, ali je inače jako lep potez, jako lep kvaziomaž verovatno jednom od najvećih imena svetskog stripa, ili barem praksi koju je proslavio u medijumu.
A i pored ovoga, sve fore, provale i opaske koje se provlače u „Mr. Joe-u“ su prirodne i ne štrče. Ne ometaju priči, a uklapaju se u likove čijih su sastavni deo. A i likovi su konstruisani savršeno. Nisu previše duboki ili dalekosežni, i što je najbitnije – ne trude se da budu. Ovo je zabava u onom najčistijem obliku, i krajnje je vreme bilo da se to vrati u medijum stripa.
I tu je ultimativno najveći uspeh „Mr. Joe-a“. Dosta toga novog što se vidi na prostoru balkanskog stripa je ili preozbiljno ili se trudi takvo da bude. U Sloveniji počesto izlaze albumi koji su krcati društvenim komentarima. U Hrvatskoj obiluju lične priče sa tek toliko uveženim društvenim komentarom pomenutim gore. U Srbiji, pored navedenog, izlaze i avanturistički stripovi, ali kalkulisani i opet – krcati pričom i serioznošću. Pa i u Makedoniji, odskora, izlaze samo albumi sličnih sastava. Zato je „Mr. Joe“ pomalo anomalija, kako na domaćem terenu u Hrvatskoj, tako i na širem terenu. Vjeran i Vibor su tačno znali šta su hteli, a hteli su da se opuste i zabave sa pričom koja je lagana i opuštajuća na onaj pravi način. „Mr. Joe“ je sublimacija kreativnog umeća – svaki autor želi da predstavi veliku priču sa velikom porukom, ali umešni i spretni autori su ti koji će da napišu „malu“ priču i da je tu svedu, ali na taj način da će je čitalac prelistavati opet i opet.
Sad vidite zašto je monumentalan uspeh upravo činjenica da je „Mr. Joe“ nečiji stripovski prvenac. I tu nema mnogo šta da se doda – nabavite „Mr. Joe-a“ i slobodno dokažite sebi da se slažete s ovim tekstom. To, a i Juhasi zaslužuju svaki gram pažnje na modernom strip tapetu.
