Lutaš….
Treperava svetlost daljina mami te i
vuče, u grudima srce bespomoćno tuče
što dalje, između neba i zemlje
gde niko to između dotakao nije,
ti bi da saznaš, shvatiš šta se tu krije,
ima li kraj i beskraj tvoje noći i jutra…
Ti si moje more, ja tvoja reka.
Ti si more, ja sam reka,
ulivam se u tebe,
raspasujem tvoju obalu,
u koritu sam ti izvor života,
što probija svaki tvoj nerv, i
para strasti, da krenu
kroz duboki kanjon uzdisaja,
zahuče snagom nežnost
i potopi moju čednost.
Nestrpljivo oluja udara o hridi
tvoje, što ti srce sidre, lome tvoj
otpor, nemaš želje da se braniš
od vatrene stihije središta srca.
Tvoje srce je živo,
otvara svoju škrinju
za prispelu reku obale snova…
Puštaš me nežno
uz uzglavlje svoje,
tvoje ruke nemirne postaju
valovi, igraju pod nama…
U beskrajnoj ljubavi
nalazimo svoj mir i sreću.
Postala sam tvoje more, ti moja reka,
utapamo se i upijamo ljubav pronađenu,
neke nove želje i svitanja kad ti srce zaluta…
Beskrajno prostranstvo iskušenja su ti velika uverenja
da na granice nisi otporan, umetnik si letenja
u slobodi prostora misli i želja.
Jedno vreme je stalo za tebe,
drugo otvorilo prozore zavisnosti
daljina, na pola koplja čekaju tvoja
čekanja, tvoje ruke da pomaknu granice
mogućeg i nemogućeg,
puštaš da te povede bezvazdušni prostor
lutanja stazama tvog traganja,
lutaš u krajolike oblaka,
zaviruješ u pejzaže nepoznate,
uramljene tvojom iluzijom sveta duša,
upotpunjenom svešću poimanja života
po tvojim pravilima,
nošenim tvojim nemirima.
Nemiri te sve više i dublje zavode,
u te neshvaćene i tebi nemirne životne vode,
što ti burkaju i mute razum i žele nešto,
što i sam ne razumeš, niti dosežeš, samo
se obesno predaješ čulima ludim, voliš
visine koje te muče i prizivaju…
Reskiraš, ćud te tera, nemaš
meru, dok se ne probudi linija
dlana urezana poezijom mojom.
Osećaš prazninu i tihu čežnju, želje
ti odaju pogledi, tražiš moj lik, iako
ga vešto skrivaš, uzdišeš dozvan
stvarnošću…
Lutanja i ljubljenja u prolazu,
dosade ti prazna lica,
nedostaje ti moj šapat i pečat
iskreno utisnutog poljupca na usnama.
Osećaš glad i pripadnost dok modrim
očima uranjaš pogled u moj…
Utapaš se u toplinu zagrljaja nežnosti,
kao da želiš zbaciti svo to breme i vreme,
u igri slučajnih prolaznica…
Kroz tebe,
snopovi strasti bujaju
pohotno, noseći žegu…
Plima potapa čula,
hladimo se poljupcima,
nestajući u vrtlogu što mami…
Nokte duboko zarivam u tvoj
vrat, grizeš mi usne,
kažnjavaš mene ili
sebe? Svejedno.
Osećaš pripadnost dajući
pečat Tebe u meni. Igra
je završena,
nema više letenja,
ti to znaš i osećaš!
