Dok u Srbiji vlada kriza na mnogim poljima, postoji jedna stvar koja Srbiju svrstava u sam vrh, a to je sport, požrtvovani treneri i deca za koju lopta predstavlja čaroban svet drugarstva, uspeha i pobede. Lako je kritikovati, lako je žaliti se, teško je ustati, nesebično raditi sa decom, pobeđivati bogatije od sebe, biti vaspitač i dobar trener. Milošu Ignjatoviću, treneru Odbojkaškog kluba “Metalac Takovo” iz Gornjeg Milanovca to polazi za rukom.
Kadeti „Metalac Takova“ napravili su istorijski uspeh za milanovačku odbojku pošto su izborili plasman među četiri najbolje ekipe osvojivši prvo mesto na polufinalnom turniru, pobedivši i beogradski „Partizan“ u odlučujucoj utakmici.
Jedan u nizu uspeha ovog mladog tima je odlazak u Tursku kako bi učestvovali na Dečijem festivalu odbojke. Otišli su u grad na dva kontinenta, grad koji živi za sport i grad koji je srpskom sportu mnogo puta ostao u najlepšem sećanju i na dar su mu odneli odličnu igru.
Pokazivač vam pokazuje Miloša Ignjatovića.
Gde se nalazi sport, posebno odbojka, u modernom dobu?
Odbojka je izuzetno specifičan sport, neka istraživanja su pokazala da se najviše obrazovanih ljudi bavi upravo odbojkom. Kao i sve, odbojka napreduje ogromnom brzinom, mnogo se ulaže, tako da zauzima veoma visoko mesto u modernom društvu. Kod nas je još uvek sve to dosta amaterski, ali i pored toga odbojka je odmah iza fudbala i košarke po popularnosti.
Svi smo čuli za „fudbalsku groznicu“, kako ste Vi postali zaraženi klicom odbojke?
Ko jednom uđe u odbojkaške krugove, odatle ne izlazi, jednostavno postajete zaraženi odbojkom i ona postaje sastavni deo vašeg života. Sasvim slučajno sam gledao jednu utakmicu pionira i od tada do danas moja opsesija prema ovom sportu neprestano raste.
Koji je Vaš omiljeni deo igre?
Odbojka je izuzetno kompleksan sport, tako da je tesko izdvojiti odredjen element, posto svi uslovljeni jedan drugim. Da budem najiskreniji omiljeni deo je posle pobede, bilo ona ostavrena rezultatom lii ogromnim zalaganjem na parketu.
Na koji način bodrite igrače da uspostave ravnotežu duha i tela?
Ako igrči uspeju da nađu ravnotezu tela i duha, smatram da su već napravili odličan rezultat. Moj zadatak je tu samo da u svakom od njih probudim ono što nose u sebi, a tu pre svega mislim na želju za igrom i dokazivanjem. Pobeda na treningu ili utakmici je samo rezultat svega prethodno urađenog.
Kada je sportista zaista uspeo?
Znate kako, malo je ovde pravih sportista, uglavnom su to amateri, veliki zaljubljenici u odbojku. Po mom mišljenju, kada izađete s treninga, utakmice, a znate da ste na istom dali sve od sebe, jednostavno osećate ispunjenost postignutim, mislim da je to pun pogodak bavljenja sportom.
Kakva je razlika između sportiste (trenera) na terenu i profesora u sali za fizičko?
Na oba mesta trudim se da znanjem postavim autoritet, nije lako, posebno u današnje vreme, ali sam zaista ponosan na decu u školi i decu na treningu. Razlika je u tome što deca u sali za fizičko često traže izgovore da ne budu aktivna, pogotovo u starijim razredima, i tu se trudim da im na različite načine probudim zelju za fizičkom aktivnošću jer je ona osnova zdravog psihosomatskog razvoja. Na treningu je nešto drugačija situacija, tu su deca koja su došla sa željom da nauče nešto novo i da rade nešto što vole i kroz šta ostavruju, između ostalog i svoj ego.Ipak, posle pobede kada izadju napolje, pa ih neko još prepozna, mnogo utiče na njihov pravilan razvoj.
Koje vrednosti posebno ističete u svom pedagoškom radu?
Mislim da o tome bolji sud mogu da daju deca, ali ako bih morao istcati neke od vrednosti, tu bih na posebno mesto stavio upornost i smirenost. Ako istrajemo u nečemu, prenosimo odličan primer učenicima da i oni mogu isto to uz predan i uporan rad.
Imaju li mladi vremena za sport?
Vremena uvek ima, samo da li će ga iskoristiti na pravi način, e, tu se već postavlja pitanje. Znate kako, po mom mišljenju, zdravlje treba da bude na prvom mestu, a samo bavljenje bilo kojim oblikom fizičke aktivnosti, utiče pozitivno na celokpan organizam, jednostavno, čovek bude srećniji.To je dovoljan motiv za sve nas da budemo aktivni.
Koje Vaše savete sa odbojkaškog terena mogu mladi ljudi primeniti na terenu života?
Iskren da budem, većinu.Ako nešto radite, onda radite 100 posto, jednostavno, tako je i u životu, ništa ne može sa pola snage.Ako date maksimum na smeču, servisu bloku, pokažete želju u odbrani i ogromnu motivaciju, sve to prenosite na svakodnevni život, i samim tim postajete bolji čovek sa većim šansama da budete korisni i po društvo, a i po samoga sebe.
Šta vidite „preko mreže“?
Kada se bavite bilo kojom javnom sferom života, veliki broj očiju je uprt u vas i vaš rad. Pokušavam da ostanem koncetrisan i uporan u onome što mislim da je dobro i za decu i za mene. Uvek će biti onih koji će nalaziti mane i misliti da nešto treba drugačije, ali ako ostanete koncetrisani i fokusirani na svoju stranu mreže ,rezultat u svakom pogledu ne može izostati.
Ana Mutavdžić
