Удружење писаца Крагујевца у едицији ИЗВОРИ промовисало је у Галерији Народне библиотеке Вук Караџић књигу „Лепеничко Ђурђевдарје”, поезију и прозу писаца Крагујевца и њихових пријатеља и сарадника. Зборник оригиналних књижевних радова приредили су професори: Голуб Јашовић, Раденко Бјелановић и Радмило Ристић.
Заступљена литературатурна остварења (поезија проза и, афоризми и епиграми) настали су највећим делом у последњих тридесетак година, тако да овај зборник преставља својеврсну песничку панораму, не само Крагујевца, Шумадије и Поморавља, него и песничку слику Србије и других крајева у којима браћа по перу пишу на српском језику.
У зборнику је заступљено 123 аутора, стотинак песника заступљених са 260 песама, шеснаест приповедачаса 22 кратке приче и четири одломка из романа. Сви аутори су добили приближно једнак простор две до три странице. У књизи су заступљени аутори који живе и стварају: у Крагујевцу, Београду, Зрењенину, Кикинди, Новом Саду, Нишу, Јагодини, Параћину, Ћуприји, Горњем Милановцу, Лесковцу, Врању, Пироту, Косовској Митровици, Витини, Гњилану, Беранима, Рожају али ииз Аустралије, Немачке, Швајцарске и Аустрије. Мотив књиге је слава Града Крагујевца и Храм Светог Ђорђа на Липару у Доњој Сабанти. Липар је изнедрио наслов и ликовна решења корица књиге, Лепеница наслов, јер је симбол Крагујевца и Шумадије. Онај ко ће листати књигу увидеће видеће да је било мало људи са простора Косова и Метохије, а доста радова са том темом. Ствараоци који нису практично никад били на Косову и Метохији, али тема Косова и Метохије је свакодневни мит нешто са чиме они живе, рекао је на отварању проф. др Голуб Јашовић.
Ово и није заправо збирка, био би ризик назвати ову књигу било како другачије осим зборник поетско прозних радова чланова Удружења писаца из Крагујевца и њихових пријатеља. Наглашавам ту чињеницу да је Удружење писаца из Крагујеваца отвореноза сарадњу са ствараоцима из других средина и да да баштине и богате на културној мапи активности рекао је Видак Маславарић, догодишњи уредник у РТС-у емисије „Дочекати стоту”.
„Лепеничко Ђурђевдарје” преставља мозаичко укрштање редова стихова и прозе међу којима би се читалац, мотивисан аналитичким жаром и опремљен појмовним апаратом, несумљиво губио у хомогенији лирског и епског. Песма у прози, нарација у стиху, драмска подвојеност субјекта у представи личних сећања, или јединство објективних приказа микроисторија само су места пресека традиционалних радова. Само Лепеница, попут Аријадине нити осветљава ток мисли, али и изворе трагова у времену и простору, написао је мр Дражен Јашовић уместо поковора у зборнику „Лепеничко Ђурђевдарје”
