Pre desetak godina odem ja u Tursku na more. Smestimo se u malom privatnom hotelu, sa sve bazenom i pratećim luksuzom.
Gospodin Gazda, par godina stariji od mene, lepo skućio. Ja jedva uspela da skupim za letovanje, on hotelčić zaradio. Kažu, braća i on radili u Švajcarskoj, štedeli, pa tako…
Svako jutro Gazda priđe mom stolu, baci pogled, a bogme i osmeh pa izgovori famoznu i jedinu rečenicu na mom jeziku:
-Moze jedno kafa, moljim?
Uzmem ja tu kafu, koja u sred Turske nije turska, već espreso, ali da se ispoštuje ljubazni gazda. Posle par dana uz kafu sede i Gazda za moj sto.
Tu krene naša komunikacija na svim svetskim jezicima, moram napomenuti da nijedan nismo oboje znali. Nejasnoće smo pokazivali rukama, očima, klimali glavom. Onako, poliglotski.
Shvatih ja nekako da on ima pare, ali i da voli „bela žena, bela kosa.“
Ja onako, da okrenem na formalnu komunikaciju pitam je li bio u Srbiji.
– A, jok, jok, veli on. Beograd, Novi Sad.
E, tu bih ja da njemu kažem odakle sam, ali ponestade nam reči. Mašem ja, pokazujem 200 km od Beograda. On klima glavom.
-Zlatibor, kažem.
Ništa. Nikad čuo. Samo gleda. Pogled mu se ukočio na mojoj majici za plažu i ne trepće.
A ja uporno, rodoljubivo želim da mu objasnim. Sastavim vrhove prstiju u trougao i kažem:
-Planina.On samo trepće.
Savijem ruke u laktovima, oponašajući pokrete sa štapovima i izustim:
-Skijanje.
Izgleda da je gospodin Gazda loše preveo…
Sav se uzjogunio, ustreptao, priča nešto, ne prestaje.
Uh, bogte, shvatim ja da ga moja pantomima asocirala na nešto sasvim različito od skijanja. Pokupim se i brzo pobegnem na plažu.
Da ne pričam kako sam preostale dane vešto izbegavala da „razgovaram“ sa Gazdom.
