U svojim tihim molitvama pred spavanje moja majka je uvek ponavljala istu želju upućenu Bogu, za sreću i zdravlje. Učila me je da srećan i zdrav čovek ima sve. Naučila sam da to uvek bude moja najveća želja. Odrastanjem i upoznavanjem života i ljudi prvo sam dodala pamet. Ne kao pojam inteligencije, vec duševne stabilnosti. Nekako neosetno je došla sloga. Kao deo generacije koja je doživela rat spoznala sam značaj mira. Voleti i biti voljen u svakom segmentu života je moja potreba, tako ljubav zauze sledeće mesto.
Tako kada treba poželeti jednu želju moja uvek glasi isto: sreća,zdravlje, pamet, sloga, mir i ljubav. E, sad, nikada nisam uspela biti čovek od jedne želje… Poželim sve to za svoju porodicu, pa za sebe, a onda pomislim i na rodjake , prijatelje… To vise nije želja, to je molitva.
Dok sam verovala da se želje ostvaruju zbog duge, otiska u šolji, držanja za dugme ili zbog dana kojima je samo dovoljno poželeti je, nikada nisam smela izostaviti da želim ono čemu sam naučena . A sta je čovek bez želja? Od ocene, preko nečijeg pisma , do velikih ljudskih želja…
Ko je uopste smislio pravo na jednu želju? To me je uvek podsećalo na one knjige gde je neko osudjen na smrt imao pravo na zadnju zelju. Ja bih se, verovatno i tada teško odlučila.
Sa zadržavanjem prava na onu prvu, najveću, koja je u meni svakog trena, rađalo bi se destine malih, trenutnih želja. I tako krenem sa onom jednom, a mislima mi se roje, lete i guraju se želje I željice.
One nas razlikuje jedne od drugih…
