Tako je nastao period bratskog ćutanja. Punih dvanaest godina…
Posle nekih godina stvari su izgledale drugačije i jednom i drugom, ali ćutanje nije lako prekinuti. Za to bi sad trebao neki veliki povod, neki uvod, čitava procedura. Zaustave se reči i izgube tok. One iste reči koje su opekle, ogrebale, ujele. One iste reči koje su napravile razdor, pokrenule lavinu, donele mrak. A čovek se navikne. Boli ga isto, ali se navikne na tu količinu bola, i na ćutanje.
Svesno su izbegavali susrete a slučajno su se samo par puta sreli. Da ne poveruje čovek da u istom, realno malom gradu, prestaneš da viđaš neke ljude, dok neke nevažne srećeš svakodnevno. Kad su se prvi put sreli Borko je prešao ulicu, ne pretvarajući se da to čini namerno. Drugi put su bili na shrani kod tetke. Iako su stajali daleko jedan od drugog, meškoljili su se i osećali tu blizinu. Tada je Borko pomislio da je, možda vreme da pređu preko svega, jer život prolazi, ali nije učinio taj korak. Da je samo znao da brat to želi napravio bi ga Bane. Kako god se navikao na ovo suludo stanje, nedostajao mu je. Tu prazninu ništa nije moglo da popuni.
I opet su obojica ostali na svom mestu, udaljeni jedan od drugoga.
*Iz knjige „Ples među svicima“*
