Topao zimski dan probudi nade, donese svetlost, obasja. Velika ulica, tu pored ušća dve velike reke. Veliki grad. Šarenilo ljudi.
Stari hotel obasjan suncem, na terasi ljudi piju svoje kratke, brze kafe. Miriše sveže pečeno testo. Na drugom spratu zgrade sa čipkanom fasadom na svojoj terasi žena gleda u daljinu, njena braon pudla veselo laje na ptice. Pločnikom kuckaju štikle, klate se papirne kese pune nove garderobe.
Na ćošku devojčica svira violinu, veselim očima motri svog malog belog zeca koji gricka šargarepu na plastičnoj kutiji. Prolaznici deci pokazuju zeku, slikaju ih izbegavajući da im u kadru bude parče kartona na kome je flomasterom ispisano: Skupljam pare za školarinu.
Duga seda brada spletena u pletenicu, akvareli, ulja, boje, platna.
Nevešto ubrizgan botox u gornju usnu, naočari za sunce sa ispisanim brendom.
Šetači s rukom u ruci. Zagrljaji, obećanja. Razgovori.
Mlada žena neuredne kose, sa velikom bubuljicom na obrazu gleda negde u prazno. Ne trepće, ne okreće se. Samo sedi i čeka. U kutiji kraj njenih nogu par metalnih novčića. U krilu joj spava mršavo crno štene sa crvenom ogrlicom. Ćute i čekaju.
Izlozi prepuni pisanih ponuda. Kraj klupe opušci od cigareta. Promrzlo cveće viri iz prašnjavih žardinjera.
Curi dan. Polako se gase sunčani zraci. U mrak uranjaju sudbine malih ljudi u velikom gradu…
