Htela bih da ti pišem, ali naišla neka tišina pa je ni papir ne trpi. Zastale negde misli sudarajući se sa tišinom ljudskog roda.
Poranio behar, a sneg mu preti. Radost se skrila u skute, smeh se postideo, glas se utišao. Caruje tišina.
Nije to ona, moja tišina, koju ti u par slova izvezem, pa je uramim, da je se sećam.
Nije, ova se čuje daleko.
One ranije su bile tu, oko naše kuće, iza tvoje slike, ispod mojih uspomena. Ove današnje preleću mora, ore se planinama, putuju brodovima, razležu se gradovima, bude sela, dočekuju jutra.
Ne pamtim više reči, a manje glasova. Nikad više misli, a manje slova da ih ožive. Previše mišljenja, premalo istine.
A kad behu ona druga proleća, od sunca ne videsmo suze. Od pesme ne čusmo plač. Od siline ne primetismo slabe. Ovo novo svakom čoveku dade komad njegove tišine.
Možda samo želi da se zajedno probudimo…
