-Nano, zašto me opet šalješ da baba Jovanki nosim pečurke koje smo mi ubrale? Sećam se koliko ti je ružnih reči rekla, videla sam te i kad si krišom plakala kod jabuke. Čula sam da je bila zla prema tebi i kad ti je kao mladoj umrla beba.
-Neka, sine, poslušaj nanu, Ja dajem njoj, meni će dati Bog. Svakome je njegov obraz kod njega.
-Kada će ti dati Bog, nano? Kako on zna kome treba da da, i zašto njoj ne da pečurke, nego ih mi beremo?
-Sve On vidi, lutko nanina. Evo, dao mi je tebe i Miloša. Dao mi je snagu da preživim i kad je bilo teško. Da nisam verovala bol bi me ubio, ubila bi me nepravda i glad, ubio bi me mučeni moj život. A, evo me žive. Ako su drugi ljudi zli, nemoj se na njih ugledati, svako će svoju grotu ispaštati.
-Šta je to grota, nano?
-To ti je, sine sve što sebi ne želiš, a drugome misliš ili činiš. Zlo i dobro su dva gladna stvora. Ono koje hraniš i voliš, brže će rasti i više će te voleti.
-Hoće li taj zao stvor uginuti, ako ga ne hranim? Zašto se ne rađaju samo dobri-Zato, da bi ti znala da ih razlikuješ. Neće uginuti, neko će ga drugi nahraniti, ali će biti slabo i nejako pa će bežati od tebe i tražiti one koji ga vole.
Idi sad, odnesi to, ne možemo vazdan pričati, ne staje mudrost u jednu korpu.