Onih što plaču i mole, gladnih i bolesnih. Očeva što zadnji nose svoje prezime, majki što će u crnom do groba živeti. Golih i tužnih. Izgubljenih i napuštenih.Seti se starih.
Seti se, dece u redovima bolničkih hodnika, u kolicima iz kojih neće prohodati.Nevoljenih, neželjenih, odbačenih. Onih što život započeše na pragovima tuđih kuća ni krivi ni dužni. Onih što na svet dođoše bez vida, bez sluha.Seti se uplašenih, unakaženih, zarobljenih.
Seti se, upokojenih, namučenih, ljudskom rukom uništenih. Seti se ratnika, mučenika, heroja. Seti se orača, čobanina i prosjaka. Onih što pod vedrim nebom u Tebe gledaju. Onih što znaju kuda idu, i onih što su zalutali.
Seti se, onih na koje je čovek zaboravio, a od njega zavise. Ugroženih, gonjenih, na smrt osuđenih. Onih što strepe i onih što drhte. Seti se potoka kome su korito zatvorili, planine kojoj su šumu posekli. Jelena što beži pred puškom, psa sa slomljenom nogom.
Seti se, Bože, onih što Te mole, i onih što su na Tebe zaboravili.
