Kao jedno od famoznih otkrića mog detinjstva bile su pokretne stepenice. Prve stepenice koje hodaju dok mi stojimo u našem gradu, su tih davnih godina bile u tadašnjoj robnoj kući Metalotehna.
Danas se to zove Tržni centar, stepenica ima na sve strane, a nigde nema onog velikog crvenog natpisa “Ako ste zadovoljni recite svima, ako niste recite nama”. Ja sam stvarno bila ubeđena da se taj slogan odnosi na stepenice, čak sam se često okretala da vidim gde li stoji taj neko kome treba da prenesem utiske,
A utisak kad noge stoje a stepenice hodaju, beše stvarno zanimljiv. Bile su pored i one obične, ali radoznalost je vukla da se probaju nove. Sad, mi deca smo brzo shvatili da ne stanemo na spoj dva stepenika, a i noge su nam bile manje. Za razliku od nas, gospođe su ponekad ostajale bez štikli i papuča.
Pravi izazov je bio ići u kontra smeru od kretanja stepenica, ali ako neko naiđe u susret, padale su grdnje, pa čak i lančani sudari. Mislim da se dobar film mogao snimiti od prvih iskustvava sa tim, za danas neznatnim čudom.
Prvi odlazak na pokretne stepenice je mnogima ostao u trajnom sećanju, Pričala mi je žena kako je krenula sa svojom decom da i oni vide tu novinu. Taman je jedno spustila i dok se okrenela za drugo, shvatila je da je stepenice ne čekaju, Onda na brzinu stavlja drugo, i pokušava trčati do prvog, koje u čudu gledajući unazad, na kraju stepenica padne. Drugo je iskusno, raširenih ruku sačekala na vrhu, kao da skače iz aviona. Kad su konačno bili zajedno i bezbedni, ona je odahnula, ali su deca tražila da ponove “vožnju”
I danas taj tržni centar zovem starim imenom, I kad god uđem setim se reči vremešne gospođe koja dovikuje svojoj drugarici:
Požuri Nado, odoše nam stepenice!
