Baba Lenka je bila niska, povijena starica. Sve na njoj bilo je u teget i braon boji. Marama, na vrhu glave zakačena malom zihernadlom, košulja, vuneni prsluk sa čistom maramicom u džepu, suknja i preko nje kecelja. Kada je trebalo nešto obavezno zapamtiti vezivala bi maramicu na čvor kao podsetnik.
Njena soba je imala zidove okrečene valjkom sa šarama. U ćošku do vrata stajao je drveni sanduk oblih ivica sa metalnom rezom…
U njemu je baba Lenka držala ćilim koji je sama tkala i uredno složeno odelo koje ce joj obući kada umre. To je zvala svojom spremom. Bilo je u sanduku još mnogo toga. Smotuljci raznobojne vunice za šal. Vunene čarape. Kutija ratluka. Nešto novca od jagnjeta koje je prodala. Šaka oraha. Fišek bombona za decu kada dođu. Komad beza, čisti peškiri, marame i veš, ako iznenada krene kod lekara…
U samom ćošku sanduka, u papirnoj kesi iz neke prodavnice stajala je ogrlica od ćilibara i jedna zlatna minđuša sa tri crvena kamena.
Miris naftalina i vremena. Njena mladost, život i uspomene. Sve u jednom koferu.
