Često sanjam isti san. Soba sa ovalnim zidom i žutim patosom zastrtim samo starim novinama. U ćošku fotelja presvučena bordo platnom sa kašmir šarom na rubu. Širom otvoren balkon prepun svetlosti. Preko otvorenih prozora nemarno prebačene zavese boje meda. Na sredini sobe štafelaj, platno i mnogo četkica. Moje ruke i bela kecelja umazani mnoštvom boja. Čak i na kosi trag crvene i plave . Slikam.
Sigurno i spretno mešam boje pa lagano dodirujem belinu podloge. Slika za slikom. Ređaju se. Nadovezuju, prate jedna drugu. Svaka ponikla iz prethodne stapa se u sledeću.
Devojčica drži oca za ruku. Oboje imaju zelene oči i zalistak na levoj strani čela.
Na starom stolu burma koju je kupio kum, uvojak kose sa krštenja. Slika sa mora gde se vidi guma za plivanje i kantica za pesak. Sveska iz prvog razreda. U kutiji od ćilibara par zlatnih minđuša koje mi je poklonio otac od jedine penzije koju je primio, majčin sat koji već godinama ne radi.
Svetlost kandila baca zrake na ikonu Svetog Đorđa dok snaha spušta figure golubova i grožđa na slavski kolač. Kraj nje sedi kovrdžavi momčić koji čuva naše gene, i njegova sestrica Vanja. Nasmejani Marta, Smiljana i Vlade zubima hvataju jabuku iz buklije. Ispod stola viri topla njuška mog krznenog ljubimca.
Na livadi prepunoj maslačka u krilima svojih predaka sede Uroš, Teodora, Sara i Lazar. Jorgovan u cvetu napravio hlad nad bunarom. Na kori breze u dolini Mladen, Anđela i Vladan parčetom stakla urezuju svoja imena . Odavno odrasle sestre i dalje nežno gledaju svog najmlađeg brata.
Nebo slikam na kraju. Prozirno plavo, bez oblačka. I sve do tada ruka je sigurna, svaka slika jasna. Odjednom postajem nevešta i plavetnilo dobija par beličastih mrlja. Pokušavam ih prekriti ali se boja razliva i beži. Kao da nebo ima oči, kao da neko kroz njega gleda te slike svojih potomaka.
