Oprosti mi što strepim kad te pozovem pa se dugo ne javljaš… Uvek si me učila da budem trezvena, hrabra i realana. Sve ja to znam. Ali noge mi zadrhte, usta mi se osuše, a grudi mi postanu tesne na samu pomisao da mi možda nećeš odgovoriti.
Onda mi minut traje kao večnost. Zapitam se, kako ću dalje ako nemam tebe? Preslišam se da li sam te u zadnjem razgovoru nečim povredila, da li sam te nečim zabrinula… Učini mi se da je ceo svet nestao i da sam samo ja preživela…
Odjednom se setim da ti se nikada nisam dovoljno zahvalila za sve zagrljaje, za podrške, utehe, za sva tvoja odricanja. Da ti kažem kako pamtim svaki topao doručak, svaku tvoju suzu zbog mojih promašenih ljubavi, svaki tvoj strah kad me nešto zaboli. Odavno sam odrasla pa znam da i kad si jaka kao stena u tebi je samo želja da mene ohrabriš.
Ne volim što mi tvoje godine tako brzo lete.
Naučila si me da hodam, da stojim, da trčim. Naučila si me da budem čovek, da ostanem dama, da život gledam realno i ne budem slabić. U svemu želim da ličim na tebe, da pokušam da te dostignem. Ponosim se što sam baš tvoja. I, naravno, beskrajno te volim.
Samo, nikada nisam uspela naučiti kako ću dalje, jednom… kad te pozovem, a ti mi ne odgovoriš. I to je jedino što ti u životu nikad nisam smela reći. Nikada toliko neću odrasti…
Tvoja devojčica
Iz knjige „Ples među svicima“
