Ništa nije tako varljivo i krato kao mladost. Ništa nije tako nepovratno kao vreme…
Kao da sam kratko putovala starom železnicom, nadajuci se njenoj sporosti. A ona je, neočekivano brzo preletala krajolike. Pokušavala sam zapamtiti lepote, što pre zaboraviti ružne prizore. Katkad sam stavljala glavu na prozor, puštala vetar da se igra mojom kosom i u toj igri uživala. Ponekad sam smelo ispružila ruku da uberem neki plod kraj puta. Dešavalo se da uspem, ali i da me grana okrzne, napravi ožiljak, a u ruci mi ostane tek delić lista.
Mrak i hladnoća tunala, pa svetlost i sjaj, pa kisa i vetar…
I tako putuješ, a predeli promiču, ostaju..
Kao vreme. Kao mladost.
