Kad čujem da neko kaže: Da ponovo živim ništa ne bih promenio, uvek se zapitam da li zaista tako misli. Da li to čovek kaže u trenutku velike sreće, kad na tren sve loše zaboravi, ili u tranutku beznađa, kad životu tera inat?
Da ponovo živim ja ne bih sve isto. Ne bih mnogo toga, ni što je do mene, ni što je do života.
Da ponovo živim, a da mogu da biram, ne bih nikada čula sirene za vazdušnu opasnost, ne bih stajala u redu za flašu ulja. Ne bih nikada videla bolesnu decu. Ne bih svakog dana čitala o nestanku još jednog mladog života, o još jednom nasilju u porodici, o još jednom ugašenom selu. Ali, nisam mogla da biram. Živela sam sve to, zajedno sa ljudima oko sebe.
Ako već ne mogu da biram, volela bih da bar mogu da brišem.
Da obrišem sve svoje pogrešne korake i loše izbore. Sve one dane kad me je bolelo, sve nestanke i nepovratke. Sve neuspešne reanimacije. Sve lažove, poltrone i nasilnike koje sam u životu makar srela. Da izbrišem istinu da moji roditelji nikada nisu ostarili. Da izbrišem ljude kojima sam verovala, a oni me izdali, iskoristili I povredili…
I bez obzira na one mudrosti kako nas težina života nauči i oblikuje, ja ipak ne bih isto. Ja bih radije da su me učili samo slavni muzeji i svetski trgovi, netaknuta priroda, velika dela i mirni dani.
Nema biranja, i nema brisanja. A i ne živi se ponovo. I pored toga, ja se još nadam da ću naučiti da ovako mora…
