Kad sam izlazila iz lifta poče da me hvata onaj stisak u grudima. Neka strepnja me stisne pa ne da da dišem. Dok vadim ključ od stana uvek strahujem da ću ući, a da me ona više neće čekati. Znam ja da je i to normalno i neminovno, ali nikada neću biti dovoljno spremna.
Jutos sam se baš nešto spetljala tražeći ključeve u torbi da mi se učini da čitavu večnost stojim pred vratima. Nekad, dok je još sve bilo u redu, dok smo svi bili mlađi, ja bih samo pozvonila, ili bi me već čekala širom otvorena vrata. Kako proleteše godine…
Kad sam konačno otključala premeštajući kese iz ruke u ruku uđoh polako. Onaj stisak u grudim preraste u lupanje, pa mi se grlo osuši. Ona je mirno sedela na stolici. Obučena u neku dugu haljinu, sa čipkanim crnim rukavicama na rukama i malim šeširićem na glavi. Na moj ulazak nije trepnula, samo me zvanično upita:
-Ko si ti?
-Ja sam, mama. Rekoh umormo, nesigurna da li se ljutim, ili sam tužna što je tako zatičem.
Već neko vreme imamo takve situacije. Privikavamo se. Ja se privikavam, ona ih se i ne seća. Pokušavam da prihvatim činjenicu da su godine i bolesti ono čime ne možemo upravljati. Ponašam se, kako kad. U početku su me te njene faze odsutnosti jako ljutile, kao da ona to radi namerno. Pokušavala sam da joj objasnim realnost, što bi nju još više zbunilo, ponekad i uvredilo, pa se onda ona ljutila na mene.
Onda su počele da me bole, pa sam se u više navrata rasplakala. Onako glasno i neutešno. Tako je jednom i ona, dok me je gledala počela da plače, imajući neku svoju sliku o zbivanju do koje nisam uspela da doprem satima. Jedva sam je smirila. Ni posle lekova dugo nije prestajala da plače.
Dok sam ja u kuhinji vadila iz kesa hranu dovikivala sam joj da će popodne doći Bojana, da će dovesti i malog Luku. Pričala sam ono što sam verovala da će je vratiti, ono što je najviše volela. Dugo sam je na pomen unučića uspevala vratiti u realnost. Presipala sam hranu u šerpicu i pripremala joj doručak kad se ona oglasi sa dovratka kuhinje.
-Gde je Dragoslav? Zakasnićemo.
Zaustih da joj objasnim da je tata mrtav već godinama, ali odustadoh.
-Gde ideš mama?
-Idemo na ples, u Dom Vojske. Gospoda u uniformama, dame u haljinama. Biće lepo. Sećaš li se ti Kraljevskih balova?
-Ne, mama. Ne sećam se. Nisam tada bila ni rođena, a i ti si bila devojčica. Ne znam otkud ti to danas. Nego, hajde, molim te, presvuci se pa da doručkuješ.
Ona se pokunjeno skloni i nestade u sobi. Stisnutim pesnicama pritegoh obe slepoočnice sa željom da stegnem mozak, da se smirim i skoncentrišem.
Moja drugarica Jasna bi mi sada rekla da to treba da gledam drugačije. I ja sam već, kako bi ona rekla, matora, a imam majku. To je ono što je njoj nedostajalo još od gimnazije. Da ima majku. Pa makar ona ne znala ni gde je pošla, ni šta radi.
Ja ponekad nisam znala šta mislim. Naravno da sam moju majku volela više od svega. Samo, teško sam se mirila da to više nije ona vesela, pametna, vrena žena. Teško mi je to bilo zbog nje, ne zbog mene.
Otac je bio vojno lice i sve je radio po propisu i pravilu službe. Kad sam se navikla da ga više nema, a svaki bol vreme uobliči, tek sam shvatila kolko nije bilo lako biti njegova žena. On je ustajao, jeo, spavao u određeno vreme. Nekad mi se čini i da je sa ovog sveta otišao u stavu mirno. Majka je imala izdiktirane protokole njegove sahrane i našeg daljeg života, koje joj je verovatno izdeklamovao odmah posle tridesete godine.
Dok je za njega sve bilo crno ili belo, ona je širinu popunjavala spektrom boja. Pratila ga je i uvažavala. Pravila je vakum između njegove krutosti i moje površnosti. Bila je tampon zona između vojničkog života i svojeglave jedinice.Moje drugarice su je volele zbog njene lepote, vedrog duha i načitanosti. Moji momci su se divili njenim štrudlama i citiranju Igoa i Dostojevskog. Nekako je sve stizala, u svemu bila dobra. Nju nisu uspeli pokoriti ni problemi, ni vojnička strogost muža, ni zahtevi ćerke. Uspevala je sve da nas podmiri i da opet nađe vremena da čita, šeta i raduje se životu. Ponekad je pisala u jedan crni notes neke pesme. Nije želela da ih čitamo, a mi nismo posebno marili.
Na dnu ormara u njihovoj sobi stajao je jedan kofer kome se pokvarila ručka pa ga nismo mogli koristiti. Tu je čuvala neke svoje stvari i taj crni notes. Verovatno je tu stajao i ovaj njen današnji stajling, jer se ne sećam da sam ga viđala kad sređujem ormare.
Kad sam iznela tacnu sa doručkom ona je sedela za stolom u kućnoj haljini. Na usnama joj je još bio crveni karmin. Kao da ništa nije bilo upita šta rade deca i kad će doći. Ja odahnuh.
Dok smo mirno doručkovale i razgovarale o vremenu i računima pade mi pogled na njene ruke. Prozirna bela koža, isflekana onim tamnim pegama. Toliko tanka da se svaki kapilar vidi. Njen venčani prsten, rad nekog filigrana iz Makedonije se okretao oko prsta. Čak su joj i nokti postali previše bledi. Kako je starost surova.
A nemaš mnogo izbora. Ili da umreš mlad, ili da ostariš. Ni jedno mi se nije dopadalo. Kad god bi se vraćala od majke imala sam tu dilemu u sebi. Da li želim da jednom dođem i zateknem je toliko otsutnu da se više nikada ne seti ko sam, ili da je san prevari.
Dok sam je kao studentkinja danima opsedala svojim nezadovoljstvom, svojom nesrećnom ljubavi ona me tešila. Govorila da će sve proći, da svačija sreća dođe. U to vreme je otac otišao u penziju pa je i on imao pritužbe na to što ih rano liše radne sposobnosti. Ona se jedina nije žalila. Trudila se da nas oraspoloži, da nas motiviše, a mi smo se prosto otimali koje ćemo više pokazati koliko smo oštećeni od života. Verovatno smo joj usput napominjali kako je njoj lako.
Tih dana sam na stolu zatekla onaj njen notes, otvoren. Ona je bila u kupatilu pa sam bacila pogled na ispisana slova.
“Osećam se kao staro drvo pored puta. Svako ubere što mu treba i ode”…pisalo je.
Tada sam prvi put shvatila da ona nije uvek srećna, a da je mi nikada nismo pitali kako se oseća.
Posle moje udaje i onih životnih radosti koju su donela moja deca, često sam je pitala ima li nešto što je želela a nije imala. Ispunjavala sam joj neke njene sitne i neobične želje. Podržavala sam njene sedeljke sa dve stare prijateljice, odmenjivala je u serviranju ručkova u tačno vreme koje je otac očekivao. Oni su vikendom odlazili na zabave i igranke dok to nije nestalo kao i mnogo drugih lepota iz njihove mladosti.
Kad je otac umro, obe smo patile. Priznajem da sam ja mislila da je meni teže i da mi treba uteha. Nije se bunila, ali se tada nekako ućutala, povukla u sebe. Pogođena gubitkom jednog roditelja, čak sam je optužila da je slabić i da me samo sekira. Pa ja sam izgubila oca, a ne ona. Tad sam prvi put dobila od nje kratak odgovor, bez one njene servilne nesebičnosti koju sam čitav život crpela:
-Ja sam u tvojoj koži bila, ti u mojoj nisi. Nemaš ti pravo da sudiš.
Dok sam prala tanjire od doručka, ona me upita što sam se ućutala. Zagrlih je, onako sa mokrim rukama i rekoh da sam se nešto zamislila. Nešto oko posla, nevažno.
Poželeh da je tako držim satima. Moja topla i mila majčica. Moje utočište i snaga, već pola veka. Moj nepresušni rudnik ljubavi. Jedna iskrena i dobra duša. Kad bih mogla udahnula bih joj što više života u njene ushla ruke. Podelila bih godine sa njom.
Ali kad mi onako odluta, kad me ne prepozna, kad je ne mogu ubediti da je tata odavno umro, zaboli me duša. Jednom kad sam joj rekla da je on mrtav udarila mi je šamar.
-Kako si tako sebična, Gordana? Kako možeš tako govoriti za svog oca? Mi smo te toliko voleli, a ti si otišla u onu kuću i otpadila se od nas.
Dok mi je to govorila ja sam stajala mirna. Tužna i bespomoćna. Ona se zatvorila u sobu i satima nije htela da izađe. Pozvala sam muža i on mi tad reče da razmislim da nađemo nekoga ko bi je pazio. Možda da joj nađemo neki lep smeštaj. Rizično je da bude sama, može se povrediti, nekud otići.
Pomisao da je negde smestim me asocirala na dom za siročiće. To me je još više rastužilo. Ne mogu svoju majku ostaviti. Ne mogu je napustiti. Tada smo našli prvu ženu za pomoć u kući.
Promenilo ih se nekoliko. Jedna se silno uvredila što je majka nazvala nekim imenom, kao kaćiperka. Druga se plašila da sa njom ostane sama. I tako, budu malo, dok uzmu novac, ponekad i nešto iz kuće pa nestanu. Već neko vreme imamo Maru i ona nam mnogo znači. Ja dolazim svaki dan, bar po jednom. Uklapamo se. Prozore smo obezbedili, ključ od stana ja kod nas.
Prošetamo nekada zajedno. Popijemo negde kafu, nekad to prođe lepo, nekad bude i neprijatnih situacija. Živimo nekako.
Spakovah se da idem kući. Majka me poljubi u obraz i reče da će ona malo da odmori.
-Budi mi dobra majčice.
-Ne brini, dobro sam. Idi ti svojoj kući. Samo mi pre nego odeš pusti Hulija. Tako najlepše sanjam.
