Radulka je čuvala stoku, kupila žir, plevila vrt. Kad bi ostale same tetka bi joj davala čašu toplog mleka. Sužavala je svoje suknje i bluze da ima šta da obuče. Bila je to prva osoba koja joj je pružila malo ljubavi. Kako je rasla učila je da plete, da usiri mleko, da napravi pitu. Preuzimala je sve više poslova oko stoke, odlazila na njivu, radla sve po kući.
Roditelji su dolazili samo za svetog Đorđa. Više da bi ručali, nego da bi je videli. Sestra se udala, pobegla za poštara. Jedan brat je otišao u Banat da bere kukuruz i tamo ostao na nekom imanju da radi. Drugi je ispijao sa ocem ono malo rakije što ispeku.Kad nestane išli bi po komšiluku da za koju čašicu trampe ono što imaju, ili što mogu uraditi. Majka je svake godine bivala sve bleđa,sve tiša. Venula je.
U sedamnaestoj godini Radulka je vodila volove dok Jakov ore, išla sa njim u šumu da seku drva, muzla kravu, plela čarape, prala veš. Kad bi neko u selu rekao da im je zamenila dete tetka bi se zahvaljivala Bogu što im je podario. Govorila je da će joj naći dobrog muža, da nekoga usreći.
Tog vrelog julskog dana su plastili u Luci. Posto je zabacila poslednji naviljak sena da ga Jakov uvrši, Radulka ode da postavi da ručaju. Prostre krpu na travu ispod starog oraha, oljušti kuvana jaja, izvadi sir i slaninu iz kotarice. Iz potoka izuče balon sa vodom. Dok se okretala sudari se sa Jakovom. Oči mu behu crvene, a usta malo nakrivljena. Svoju veliku šaku stavi na njena usta. Nogom odgurnu njenu nogu i obori je na zemlju. Uplašena pokuša da se odbrani ali je on poklopi svojim teškim, znojavim telom. Od bola i straha izgubi svest.
*iz knjige „Tragovi bosih stopala“*
