U tom roju misli koje su kovilale po sobi, gurajući joj se u glavu nekako najupornija beše ona što je vrati u onaj letnji dan. A nju je najviše izbegavala, ona je i danas najviše bolela, najteže joj se odupirala.
Tog dana se, posle dugog čekanja u apoteci osetila loše. Napolju je bio suv i vruć dan, odnekud joj zamirisa kafa i Dragana reši da svrati do svojih na posao. Prvi put od kad se razbolela. Ponekad neko od njih zovne, na početku su i malo novca skupljali. Požele da ih poseti, da ih vidi.
I mada je naoko sve bilo isto, i hodnici i vrata, čak i šoljice iz kojih piju kafu, Dragani se učini da tu dolazi prvi put, Na vratima nije bilo njenog imena. Na njenom stolu ničega što je ostalo onog zadnjeg radnog dana. Njen ormar je, očito prethodno obijen, sad imao mali crveni katanac…
I posle prvog šoka što je vide krenula je ljubazna priča, ohrabrujući komplimenti, prijateljske šale. Telom je Dragana pratila tu igru duha i živih ljudi. Čak se i smeškala. Njene misli su bile prikovane za kutiju u ćošku gde je ispod prašnjavog papira virio poznati ram sa slikom njenog sina.
Tad prvi put nije zamerila životu. Bila mu je zahvalna što je za ovo vreme pokazao mnogo putokaza. Što je naučio da vidi a ne pokaže, oseti, a ne zaplače. Što joj je poklonio i ovo leto. Valja mu se odužiti.
Tog dana je zadnji novac iz džepa dala za lila tufnaste baletanke za sebe i kilogram prvih kajsija za sina. Danas je živa, ako ona to ne zna, kako će drugi znati.
Bilo je i posle tog dana onih teških. Kad se na vrelom suncu zalepi majica za kožu izgorelu od zračenja. Kad je čula da je izgubila bitku još jedna od drugarica sa Onkologije. Kad je Ivan rekao da bi voleo da leto provede kod tate, da se malo opusti…
U jesen je ofarbala u crveno svoju kratku kosu. Ispratila sina u srednju iškolu i vratila se na posao.
Prošle su tri godine. I danas ponekad strepi, ali se svakom danu raduje. Možda nije prebolela, ali je preživela. I naučila. Da ne veruje ni ljudima , ni životu. Da ih gleda pravo u oči, jer nikad ne znaš šta se sprema ako okreneš leđa.
* iz knjige „Ples među svicima“*
