Nikad se baba Janja nije na ravnicu navikla. Ostala joj duša tamo i želja za onim njenim kršom, hladnom vodom i kruškom ispod stare kuće.
Poživela je skoro osamdeset i pet i do zadnjeg dana pričala o jutru u kom je sa jedincom Jagošom u naručju, za deverima krenula na taj put .O tome kako je ljubila ruku svog oca koji ih je ispratio u nošnji od sukna, onoj što se samo za velike dane nosila. Udovica Blažova, majka siročeta, žrtva sudbine.
Plakao je tog dana i starina Veljko. Prvi put u životu zagrlio je svoje žensko dete. Onako kako se pozdravlja na rastanku zauvek, uz molbu za oprost grehova i smiraj duše. Morala je za svojima, tako nalaže običaj i vaspitanje, a da se on pita ne bi se mrdnula sa pročevlja svog pokojnog muža. Udala se zato da mu čuva ime, slavu i imanje, a ne da ide po svetu da traži bolje. Ali, deveri su odlučili da se ide, kao i mnogi iz sela, i ona je morala poći za njima. I njemu su govorili da sa čeljadima krene tamo u to bolje sutra, ali on na to nije pristao. Umreće na svom pragu, na svojoj očevini kao i svi njegovi preci.
I dok su mu ćerka i unuk odlazili sa svog imanja on im obeća da će za života Blažov grob obilaziti. Kad je pošao svojoj kući, za njim je spuštene glave, jedva noge vukući išao njihov žuti ker. I on je imao svoju tugu. Iako su ga, svi iz kuće hranili i gledali bolje nego svoju stoku, nije hteo ništa da jede. Danima je samo gledao na put, valjda se nadao da će se vratiti. Dvadesetog dana od njihovog odlaska uginuo je na pragu zatvorene kuće pokojnog Blaža.
* Iz knjige Ples među svicima*
