I ona je nekad bila kalem. Mladar na njoj beše spojen voskom i umotan belom krpom od iznošene dečje košulje. Da joj srastu rane, pa da izlista. Da rađa, a nema rađanja bez bola… Čuvala ga od vetrova i kiša što dolaze iz vedra neba, Napajala ga korenom crpeći život iz lepljive zemlje smonice.
Pravila je hlad prvoj majskoj travi u kojoj su nicale pečurke reduše. Trpela inje i suvomrazicu što joj lišće napada. Na svojim rukama držala snegove.
Listala je, cvetala i rađala.
Provirilo proleće iz doline, olistali stari hratovi kraj međe. Zemlja poterala mrave i travu iz svojih hodnike.
Samo se stara mušmula nije probudila…
