Kažu mi da te nema u mojim pričama, a ne znaju da je svako slovo tobom optočeno. Ne znaju da mi držiš ruku dok ih pišem, kao kad smo učili Đ one davne zime.
Dišeš u mojim tišinama da rasteraš studen dok cveta naša trešnja. Da mi okitiš kosu njenim prvim cvetom.
Stražariš u mojim snovima da me ne uplaši huk sove. I uvek mi kažeš:
-Ne boj se, osluškuj one koji su retki.
Učiš me da budem velika, ali da ne odrastem.
Mislio si da imam najlepše oči na svetu, pa zato vidim što drugi ne mogu.
Ništa ja nisam zaboravila…
Samo te sa nedostajanjima delim i samo te u slovima krijem…
