– Gde si krenula, Mala? Nije to za tebe. Neki ljudi se rode da nikad ne prerastu prozor svoje sobe.
– Želim pokušati. Ja nisam birala gde i kakva ću se roditi. Ko može reći da ne vredim, ako to sama ne pokažem? Ko je to uspeo rođenjem dobiti celo nebo samo za sebe?
– Da pokažeš? Koga je briga šta ti imaš pokazati? Misliš li da će neko uopšte trošiti vreme na neku malu, nevažnu i nepoznatu osobicu? Ne budi smešna. Ako se već ne rodiš srećna, onda moraš imati rezervnu kartu, a ti je nemaš. Mada mi te malo žao, možda bih ti mogao pomoći da zakoračiš…Možda, ako budeš dobra, učinim i da ostvariš te svoje sulude želje.
-Ali, ja ne želim tako. Hoću da pokušam sama, ako ne uspem znaću da ne vredim. Ne želim privid, farsu i lažne lovorike.
– Pričaš gluposti, Mala! Ovako to ide: Prvo ti treba Prilika, za Priliku ti treba Neko, za Nekoga ti treba Nešto…
– Dosta sam Vas slušala. Sad ću ja Vama nešto reći. Kroz moj prozor se daleko videlo. Za pogled još dalje, nekad sam se na prste podizala, nekad na stvari stajala, a nekad bi me roditelji na rukama pridržavali. Videla sam mnogo dalje od okvira. Još pamtim svetla do kojih sam sebi obećala da ću doći. Pamtim i da su mi, oni koji me stvoriše, rekli da tu stižu oni koji vrede. Nikada me nisu lagali.
Moj život je moja Prilika.
