Uvek te isto sanjam. U beloj noćnoj haljini klečiš pred našom ikonom.
Vidim ti samo kosu rasutu niz leđa i bosa stopala. A onda u ramu starog ogledala uhvatim tvoje sklopljene oči i dlanove koje si priljubila uz vrh usana. Znam ti molitvu napamet.
I svaki put hoću da ti kažem da sam došla, da nisi sama. Zamahnem rukom da rasteram izmilele zrake mesečine što se prostiru sobom i titraju po tvojoj kosi. Ali, ne stižem da ih oteram. Odlaziš za njima mirna, hrabra i lepa.
Prvi put se ne okrećeš na moje suze.
Preskačeš izvore i bistrike svoje mladosti i nestaješ iza sunca što se rađa sa onog brda na kojem sam prohodala. A u našoj kući ožive stare slike okačene na zidu kod kreveta.
Da sam samo stigla ranije…
