Već sedam godina Verica živi u braku sa Markom. Imaju posao, lep stan. Imaju prijatelje, nov auto, vole se, ali nemaju decu. U prvoj godini to nisu gotovo ni primetili, zaokupljeni preseljenjem, planovima, druženjima. Na redovnim pregledima je bilo sve u redu. U sledećoj su krenuli oboje na ispitivanje, rekoše im da se opuste, ne misle o tome i sve će biti dobro. Oboje su zdravi. Te godine joj se dešavalo da bude sigurna da je trudna. Zbog te pomisli bila bi ushićena, planirala svoju trudničku garderodu, birala imena. Čak osećala i mučnine. Kad bi stigla potvrda da su simptomi lažni Verica se osećala prazno i nekako iznevereno.
Kasnije je počela da primećuje da joj ljudi ne daju pravo da oseća ni sreću ni tugu. Kao da na emocije imaju pravo samo oni koji imaju decu. Morala je da radi sve praznike, sve raspuste. Gubila je pravo da kaže da žuri, da je umorna, da joj se spava. Jer nekako svaki razgovor je imao ključnu rečenicu:
– Ne znaš ti kako je, uživaj dok još možeš.
Marko i ona su pokušavali da teše jedno drugo. Trudili su se da ne ruše ni nadu ni snove. Odlazili bi na putovanja i vikende, kupovali sitnice u kojima su nekada uživali. Slavili su godišnjice, rođendane i Nove godine, kao da im baš ništa ne fali. A svaki put bi jedno drugom poželeli istu želju.
Bilo je dana kada je plakala. Noći kada je svojim šakama jako stezala stomak u kome je gorela neka užarena lopta. Stiskala ga je do bola pokušavajući da svojim rukama ubije taj osećaj praznine u svojoj utrobi.
Bilo je jutara u kojim je povraćala zbog buđenja, zbog susreta sa praznom stvarnošću…
*** Iz knjige „Ples među svicima“***
