Prvo se volimo, zaklinjemo i obavezno mislimo da smo baš mi izuzeci. Ne priznajemo priču da je potrebno zajedno pojesti džak soli pa tek tada suditi.
A onda dođe dan kad se ne pitamo kako smo se sreli, već kako smo završili pod istim krovom. Ne osetimo kako su tepanja sitnim živim bićima postala obraćanja njihovim odraslim rođacima. Tad smo već uveliko prepleli rođake, prijatelje, planove, imovinu. Tad smo se ukovitlali i umotali da pokušaji paranja uvek nailaze na onaj vezani čvor, tu zapne i zaustavi se.
Prekinuti ili nastaviti?
Novi dan donese novu brigu, novu obavezu, spajamo krajeve i idemo dalje. I taj prvi čvor nas dugo žulja i opominje, ali zato što ne znamo da će ih biti još mnogo, da ćemo se na njih gotovo navići.
Izbledi zanos, poljulja se poverenje, iznevere očekivanja. Želju za stalnim prisustvom potisne potreba za dahom, za slobodom. I opet se sapletemo o društvene norme, o tradiciju pa još jednom nastavimo.
Zatežemo nit, vučemo, svako na svoju stranu. Vremenom naučimo koliko je rastegljiva, koliko možemo povući a da ne pukne… Motano, pa rasplitano, sa čvorovima, klupko postaje mekše, lakše se na dodir slegne.
Izbrusi nas vreme. Neke bitke predamo, neke dobijemo. Odolimo I odupremo se. Spojimo i premostimo. A onda dođu neke drugačije ljubavi, onako mirne, gotovo rođačke. Naučimo da živimo isprepletani, utkani, sa istom zakletvom .
