Na dnu jedne fioke, zatrpan računima, izveštajima i ugovorima, sasvim slučajno, preživeo je jedan adresar. Ona mala sveščica sa nazubljenom desnom stranom, gde svaki list počinje drugim slovom…
Stranice mu nažuljalo tu davno zaboravljeno staro zeleno penkalo. U plastičnom patronu se osušilo plavo mastilo.., A unutra ispisane adrese i telefoni. Ponegde zapisan i rođendan. Gotovo žurno između korica ispadoše dva-tri papirića sa adresama zapisanim negde usput. I njih je trebalo upisati, ali kao i uvek kad treba, ne beše ni jedne hemijske koja piše… Prođoše toliki dani, toliki praznici bez potrebe da se prelista. Zaboravljeni adresar, kao i sve što je staro i nepotrebno..
A nekad se pisalo. Čestitke, pisma, dnevnici. Zapisivali se rođendani, Za svakoga posebno, namenjeno i iskreno,
Onda smo se svi preselili u ulicu @. com i počeli da živimo u malim kutijama koje se pune na strjuju. Sada nam stižu čestitke sa svetlcavim jelkama i knjigama koje se same listaju. Iste od onih koji nas vole kao i od onih koji nas ne poznaju. Pažnja je promenila lični opis.
Sve ređe nam na vrata zvone i poštari i gosti. Pa i kada naiđu, trgnu nas iz misli i uplaše. Odvoje nas od naših malih kutija na struju, ometu nas…
Došla neka nova vremena.
Imamo mnogo prijatelja, a sve manje pričamao. Slavimo sve više praznika, a sve manje pišemo. Virusi više ne znače samo kašljucanje, već mogćnost da nam pobrišu sve ljude iz naše zajedničke ulice.
I samo ponekad izađemo u stare dane. Kad slučajno nađemo jedan preživeli adresar ili prašnjavu gramofonsk ploču. Ponekad, kad vidimo da je još neko iz generacije zauvek otišao, ili kad oko praznika poželimo miris sarme poslati deci preko bela sveta…
