Iskustvo
Do petnaeste godine sve naše zelje su da vreme prođe. Da porastemo, da se osamostalimo, da odemo. Jedini problem naših dana je zavisnost od drugih, autoritet, manjak slobode.
Onda dođu godine prvih ljubavi, prvih odluka, godine kad shvatamo da smo sazdani iz duha i tela. Tražimo, lutamo, Ludujemo za idolima, tešimo se uz muziku i mislimo da nikad nećemo tako voleti.
I kao što planinski brzaci jure ka rekama i mi uviremo u svoje profesije, brakove, domove. Vrtlozi i virovi nas krote, melju, šibaju. Ne može se nazad. I makar uspeli na tren uhvatiti neki svoj tok,zauvek ostajemo reka, nikad više onaj sveži planinski brzak. Nikad više ništa nije samo naše, Prestanemo da se otimamo, naučimo da tečemo šire, sa više snage, sa manje otpora.
Godine nas nose, uče i oblikuju. Prvo prestajemo da verujemo u idole.Velike ljubavi postoje samo u knjigama. Počijemo da razumemo svoje roditelje, počinjemo da brinemo, da volimo cveće i životinje. Sve manje tražimo i sve više dajemo. Često se u mislima vraćamo u nazad. Tražimo greške, žalimo za propuštenim.
I kad se sećamo nikada nas ono lepo ne raduje tadašnjim žarom, ali ono loše boli kao da je vreme stajalo.
Sve želje staju u jednu, a mi postajemo oznaceni profesijama i rodbinskim odnosima.
I jednog dana kad proteknemo kroz sve slivove ulijemo se u more i zauvek umirimo. Postanemo samo kap, samo trag u nečijem sećanju…
