Igra vetra
Jesen je otvorila oči.. Jednu svoju trpavicu spustila na varoš. Uživa. Vlada. Brda stežu reku, ali je puštaju da se peni, da odlazi. Ljudi hodaju.
Stariji gospodin vodi svog olinjalog psa na povodcu od dečijih tregera. Dve devojčice žustro kritikuju nastavnicu matematike.Negde mirišu paprike..
Naiđe vetar.
Poigra se loptom dečaka i on zaplaka. Onda pretrča preko reke, zagolica joj kožu, pa se ustremi na jedan list kestena..A, on prepun boja. Sa ponekom ranom od letošnjeg grada, bez ćoska koji mu otkinu obesni momak pri skoku, pokušava pobeći…Vetar se kikoće, smeje, juri ga. Prebacuje ga iz ruke u ruku, okreće. Podiže ga visoko i on se ponada da će se vratiti na granu… Onda ga pusti i snažno puhnu…Umoran list kestena pade na koleno žene..
Ona sedi i gleda u daljinu. Preko reke, preko brda, preko vetra…Spušta pogled i uzima ranjeni list u ruku…Baš kao što je pre pola veka, nju, rodjenu iz bola i krvi putene crnokose lepotice, uzeo njen otac .
Rođena iz inata. Neostvareni srpski san muškog naslednika izneveren. Andjeoski bele puti, krupnim crnim očima gledala je pravo u svog oca. Zaigra mu levi kapak, usne podrhtaše. Spusti svoj veliki prst na njenu stisnutu ručicu i, kao za sebe, jedva čujno,reče:
-Bože, kako je lepa…
Jedan početak i jedan kraj života. Jedan list i jedna žena. Jedan susret. Sćcanja, isprepletane sudbine..
A vetar čarlija i nehaje…Ostavlja ih da žive u svojoj bespomoćnosti…
