Glib
Koračaš, koračaš i odjednom tlo postane meko i porozno. Noge počnu da tonu i vuku te ka dole. Ne znaš ni kako ni otkud to živo blato…
Na početku pokušavaš da se otrgneš, pobegneš, da se izvučeš, ali svaki pokret te još vise slepljuje i utapa. Lepljiva, teška masa mili oko tebe, steže te i vuče. Tražiš pogledom nešto za šta bi se uhvatio i zadržao na površini.
Shvatiš da moraš da se umiriš. Držiš podignutu glavu i puštaš da ti znoj i suze kaplju na usne, a da ne trepneš.
Moliš se, kaješ i huliš. Misli ti sevaju. Lete, pa se vraćaju. Sva neverovanja postaju vera. Sve molitve znaš napamet… Prizivaš sudbinu, veruješ u čini i vradžbine… I još samo srce ne uspevaš utišati, sve ostalo miruje.
Nikoga i ničega na vidiku. Kao uvek kad treba. A i sta bi bilo da neko naiđe? Da li bi rizikovao da pruži ruku?
Možda treba zatvoriti oči i pustiti da te proguta i odnese.Sva jutra I turobne noći,
Na tren ti je klonula glava, Tek koji milimetar. Ukus mulja te trgne. Instikt. I onda noktom nožnog palca dodirneš oštri vrh kamena,
Udahneš sav vazduh oko sebe, potisneš ga u oba plućna krila. Stisneš zube i napraviš taj skok.Grčevito hvataš granu divljeg šipurka dok se trnje zariva u meso i vereš se!
Da bi koračao…
