Ustanem nekad u dan kome su svi prozori zatvoreni. Bez trunke svetlosti bauljam tražeći izlaz. Čudno je kako se u tom mraku okupe svi moji neuspesi, svi bivši ljudi, svi promašaji. Gledamo se. Bez glasa ih pitam, pamte li me još, bude li ih moja kajanja, bole li ih moje praznine…
A oni ćute. Pretvoreni u večne statue o koje se saplićem dok tražim put ka svetlu.
Neka vas. Kako god me pohodili, vi ostajete zarobljeni i okamenjeni, a ja ću se nekako provući do vrata. Izaći ću iz dana bez prozora i nastaviti dalje, a jednom ću smoći snage, da vas sve zaključam i zauvek se preselim u novi dan.
