Čuvarkuća
Otkad je živela sama nije spuštala šalone na prozore. Volela je da je bude zraci svitanja sa Gradine. Od svih koje je čekala oni su jedini svakog dana dolazili. Provuku se kroz šare na zavesi pa se rasprostu i razigraju. Golicaju je i mame, kao deca dok su bili mali. Ispune joj kuću, pa joj se učini da je sve kao nekada.
Zamirišu joj dani bez samoće, ožive joj stare slike u velikom ramu na zidu kraj kreveta. Bude ih puna kuća. A kad se zraci umore i umire, rasprostru se po sobi i zaćute. Tada ona ustane i pogleda kroz prozor, tamo prema putu.
Možda deca baš danas dođu…
I tako godinama, sve do onog jutra kad je san prevario. Do jutra kad su je zraci obgrlili i poveli sa sobom. Tamo iza Gradine, kroz livade i bistrike potoka iz njene mladosti. U vajate bez samoće i čekanja.
Na prozoru procvetala njena čuvarkuća. Mačak Zlatko još sedi i čeka je.
Nikad kraja čekanjima…
