Tetka Dida je živela u kući iza Komiteta. U dvorištu sa dve drvene šupe i starom jabukom. Živela je od šivenja. Gospođe su donosile šarene materijale i slike iz novina a ona bi krojila haljine i suknje za njih.
Ja sam imala sedamnaest, ona šezdeset sedam godina. Zvala se Anka Popić, ali su je svi zvali Dida. Tako je prozvao otac kao bebu.
Rodjena je u takovskom selu kao jedina kćer Sime vodeničara. Izrasla u visoku i lepu devojku bila je prilika za svaku kuću.Skoro svake nedelje bi prosci dolazili da traže ruku Simine kćeri.Neki bi dolazili sa roditeljima, neki sa provodadzijama, a retko kada bi neki stariji neženja došao sam.
U kući čestitog domaćina prosci su uvek rado dočekivani. Devojka bi skuvala kafu, iznela rakiju i dvorila goste. Obučena u najbolju haljinu, uredno začešljane kose, sa niskom od dvanaest dukata oko vrata. Sima je svojoj jedinici obećao da će je dati onome koga sama odabere. Tako je Dida gledala prosce bez straha da će je odvesti. Virkala bi šta su joj doneli na poklon. Smeškala se njihovim nespretnim pogledima, smešnim frizurama.
Ona je čekala nedelju u kojoj će doći onaj koga ona želi. I došao je. Jovan, novi poštin službenik. Visok, tamnokos u teget odelu i beloj košulji.
Registrovali su se i započeli život u malom poštinom stanu. Posle samo dva meseca Jovan je mobilisan. Dugo se okretao dok je odlazio. Dida je mahala i krila suze. Plakaće kad ostane sama.
I plakala je. I čekala. Pogledala je poštare glasnike. Čekala je danima. Mesecima. Bez glasa. Bez traga. Nije bilo pisma. Ni lepih vesti, ni onih crnih. Pisala je Štabu, Crvenom krstu. Nadala se. Plakala. I ponovo čekala. Rat se završio. Vraćali su se junaci. Vraćali su se invalidi. Vraćali su se životi.
Jovan se nije vratio. Nije bio ni među onima koji su poginuli. Nestao.
Otac je tešio da će doći. Možda samo ne može da se javi . Ne sme, ratna su vremena. Možda je ranjen, pa kad se oporavi. Prodao je njivu i šumu, sve dukate sa niske I ćerki kupio kuću u gradu.
Dida je završila tečaj za šnajderke. Danju je šila, a noću slušala korake. I sad bi njegov prepoznala. Ono malo Jovanovih stvari je i dalje čuvala. Prala ih i nedeljom iznosila da se izvetre. Kad dođe.
Ja sam imala sedamnaest, ona šezdeset sedam. Baš tih dana sam bila ljuta što mi se jedan Bane nije javio. Baš tih dana je bilo punih četrdeset pet godina kako je Jovan otišao. Pola veka kako Dida živi ni udata, ni razvedena, ni udovica.
Možda mi je zato tetka Dida ispričala priču o čekanju. Možda mi je zato rekla da kad odlučim da čekam ne smem zaboraviti da život neće stajati sa mnom.
*Iz knjige Tragovi bosih stopala*
