Šta god je pokušavala da radi stalno joj se vraćala rečenica koju je koleginica jutros izgovorila. Obično i mirno je rekla da je ponosna na svoju sestru.
Ta obična, mirno izrečena rečenica je probudila. Vratila je čitav njen život na popravni ispit, na sud, na proveru.
Na nju nikada, niko nije bio ponosan.
U njenoj kući, u njihovoj porodici, nije bilo vremena za ljubav. Uvek je bilo nekih prečih poslova. Jedino što je njen otac voleo bila je puna čaša. Roditelja se seća po svađama, po uvredama. Ljubavi se ne seća.
A onda su dolazili neki drugi dani, neki drugi ljudi. Možda su i tražili i davali ljubav, a ona nije umela da je prepozna.
Dugo je prepisivala život. Mislila je da se ljubav podrazumeva. Ako već imaš roditelje, sestru, decu, brata, onda se voli, i vole te. Ali, ne seća se ljubavi.
Niko je tome nije naučio.
Proživela je nekoliko decenija igrajući razne uloge, a da nikada nije razumela scenario. Izlazila je, govorila, poklanjala se, odlazila, jer je tako trebalo. Jer se tako podrazumevalo. Svega se danas setila.
Samo se ljubavi ne seća…
Kad je krenula u školu, shvatila je da bi imala drugarice treba biti ili najlepša, ili najbolji đak, ili imati ono što druga deca nemaju. Trebalo je izdvojiti se, privući pažnju druge dece. Njoj je sve falilo.
Osrednjeg izgleda, sličnog uspeha, najčešće u polovnoj, iznošenoj garderobi starije sestre, nikome nije bila zanimljiva.
Na početku srednje škole jednoj Biljani je poginula drugarica. Učio je otac da vozi, na pružnom prelazu auto se ugasio i oboje ih ubio voz. Pokušavala je da uteši Biljanu, a ona se uplakana okrenula ka njoj i gotovo kroz vrisak rekla:
-To mi je bila najbolja drugarica! Najbolja! Znaš li ti šta to znači!?
Tad je lako mogla odgovoriti da ne zna. I danas se jasno seća te spoznaje, seća se i tog pitanja.
Samo se ljubavi ne seća.
Tako prirodno zvuči da je čovek rođen da voli i bude voljen. Ali, kad hoćeš da koračaš dalje, a već prvi stepenik fali moraš pružati duge korake. Moraš gledati gde staješ. Moraš paziti da ne padneš…
