Amanet
Išli smo da beremo šumske jagode. Tamo na proplanku iza šest jasika. Uvek ih ima pored međe, na mestu gde je trava mrko zelena. Držiš me za ruku dok ne priđemo blizu, dok ih ne ugledaš. Onda me pustiš, da mislim da sam ih ja našla.
Uberem dugačku travku pa ih polako nižem na nju dok ti sediš na starom panju. Ti, veliki, najveći u mojim očima. Sa žuljevima na obe šake. Praznik je, ne moraš da radiš, to znači da imamo vremena, da ću moći svašta da te pitam.
Volim onu priču o Dedalu i Ikaru i uvek te pitam hoćemo li mi nekad, zajedno leteti avionom. Pitam kako ti znaš sve to što mi pričaš, hoću li i ja kad porastem sve to znati. Kažeš mi da su knjige kao živi ljudi, one nas uče, vode. U njima piše o Cvrčku i Mravu, o složnoj braći. A onda se ja, odjednom brinem da li ću kad porastem biti lepa kao Sofija Loren, jer volim tvoj odgovor. Već znam da ćeš mi opet pričati kako treba da budem dama, da se ne sme lagati. Da treba da volim, učim, radim. Da ne čekam zimu kao cvrčak. Slušam te i maštam da ću, ako budem dobra i ja biti kao ti, i da ću ti pričati sve što saznam pre tebe. Pokušavam da te navedem da mi kažeš da će sve biti onako kako ja želim. Nekako se baš tad setiš priča o naivnim lepoticama, lažnim prinčevima, lakovernim dvorskim ludama. Oko kažiprsta umotaš moj uvojak kraj uveta, pogledaš me pravo u oči i kažeš:
- Misli, uvek misli i gledaj svojim lepim okicama.
I kad su mi rekli da je život takav, nisam htela da plačem. Nisam htela da vide kad plačem. Tešila sam sebe da ti nikada nećeš biti nemoćan i bolestan. Nikada nećeš biti starac sa štapom koji se ne seća gde je ostavio onu sliku ispred kuće na kojoj me držiš za ruku. Znala sam da ćeš zauvek ostati mlad, jak, najveći za mene. Znala sam da ćeš se uvek sećati brojeva i datuma, pisaca koje smo voleli, svojih ideja i principa. Tako sam se tešila. Branila sebe od života, od istine.
Još malo ću imati godina kao ti. Kad mislim o tebi ne znam da li sam dete, ili odrasla žena… Volela bih da možeš da mi kažeš jesam li pažljivo slušala. Da mi kažeš jesam li dobro naučila…
Opet, volela bih i ja tebi mnogo šta da kažem, da ti kao uvek upadnem u reč i brzo pokušam dobiti tvoju pažnju. Da ti pričam kako su proteklee godine, kako je danas sve drugačije.
Ti ne znaš da danas ljudi dok idu ulicom pričaju na telefon. Ne znaš da Marko i Dragan ne govore, zbog one utrine na kojoj su se kao deca igrali dok su čuvali stoku. Veruješ li mi da danas Cvrčak lepo živi i zimi, da poznajem naivne lepotice koje su srećne?
Ne ljutim se ja na tebe. Nije mi žao što bih verovatno stigla dalje da sam umela da se sagnem, pristanem, povinujem. Nije mi žao što još uvek nisam letela avionom. Žao mi je što nisi tu, pa makar i ne znao gde je ona naša slika ispred kuće…
Znaš li da je Sofija Loren još uvek živa, da se uvek nasmejem kad se setim koliko sam želela da ličim na nju? Danas mislim da sam lepa kad u ogledalu vidim tvoje oči. Bio si u pravu kad si mi rekao da dobro gledam svet oko sebe. Ali, znaš ti mene, radoznalo žensko biće, ponekad skrenem pogled pre nego što osmotrim. Pokekad poverujem, poletim, pa i padnem. Znam, sad bi mi rekao
- Bella, bellisima moja, uvek si bila sanjar.
Kad bih mogla bar na tren da obrišem ove decenije u kojima si ostao mlad. Možda bi se iznenadio što je pao sneg ovog maja, što se više ne piju jutarnje komšijske kafe, što u školi ima duplo manje đaka.
Da te vidim sa šeširom i štapom, kao sve čarobnjake iz moje mašte…
Da me pitaš zašto sam ispravila svoje uvojke. A najviše bih volela da možeš samo da baciš pogled na svoje potomke. Da vidiš svoje zdrave i složne naslednike koji i danas veruju da međe i kantari ne sude čoveku.
