spot_img

Lančić

srce i lanci

Ne pitaj me, milo moje
Ni slovo o sreći,
Kad se naše usne spoje
Same će nam reći.

Dotakni me nežno, lako
I za ples zamoli,
Zagrli me jako, jako
I beskrajno voli.

Isanjaću sav od zlata
U mom srcu stančić,
Okači se oko vrata
I budi mi lančić.

Ne traži mi, tiho moje
Ništa što nas deli,
Kad se naše duše spoje
Postaćemo celi.

Usni mi na mekom dlanu
I snove ne gubi,
Nek od žara zvezde planu
I beskrajno ljubi.

Isanjaću sav od zlata
U mom srcu stančić,
Okači se oko vrata
I budi mi lančić.

Tode Nikoletić
Tode Nikoletić
Ko sam zapravo ja? Pesnik? Sanjar? Putopisac? Snohvatač? Mali svitac čiji sjaj obasjava one koji vole, one koji rastu do deteta, One koji imaju krila da lete u bezgranično, i oči da vide beskonačno. Ili sam možda mornar bez mora, i gusar bez broda. Nešto kao Petar Pan nasukan u ravnici Panonije. Ko zna!? Verovatno sam kralj bez kraljevstva, Princ bez mača. Obućar koji popravlja svet. Marioneta čije konce pokreće zvezda. Pastir koji skuplja mirise šume u frulu I pretvara ih u zvuke. Možda sam… Možda sam… Biće ipak da sam samo obično DETE.