Portal “Pokazivač” želi laku noć, mirne i lepe snove.
Kako je postala duga
Jednom davno, toliko davno da se više niko ne seća kada se tačno dogodilo, na nekom prostranom polju između dve planine, cveće između sebe stade da se raspravlja koja je boja najlepša i najvažnija. Malo-pomalo dođe i do svađe.
-Najlepša je žuta boja – reče maslačak. -To je boja Sunca, vatre, zrelog žita i voća i uopšte toplote.
-A ja mislim da je najlepša boja plava – tvrdio je različak. -To je boja neba, mora i reka. Šta je važnije od vazduha i vode?
-Baš ništa od toga nije tačno – reče bela rada. -Najvažnija boja je bela! Ona se nalazi svuda. Da nema bele boje nijedna druga ne bi postojala. To je boja
dana i svetlosti. Pokušaj da u mraku upotrebiš neku drugu boju da nešto obojiš!
Od toga će ispasti mrlja. Velika ružna mrlja!
-Ah, bela boja! – Podrugljivo reče kupina. -Kako bi izgledao svet kada bi sve bilo obojeno u belo i kada bi svi nosili belo?
Raširivši svoje grančice sa trnjem kupina nastavi:
-Kako vidim, moja susetka smatra da je ona boja dana, a da sam ja boja noći, jer sam crna. Kada tako misli neću više sa njom da razgovaram! I kupina okrete glavu od bele rade.
-A koliko značaja dajete mojoj boji kada toliko ističete sebe? – Uzviknu bulka
i krv joj jurne u lice. – Moja boja znači: ljubav, radost, veselje.
-Polako, polako, stade da ih umiruje trava. -Zelena je boja mladosti i novog života, pa je prema tome moja boja najlepša i najvažnija.
Cvet dan i noć je sve ovo slušao pa se umeša i pomirljivo primeti da svaka boja
ima svoju lepotu i da su sve boje podjednako važe.
-Ćuti ti, neodlučna biljčice! – Reče mu svađalački kupina. – Ti nisi mogao da se
odlučiš koja je boja najvažnija pa imaš plavu i belu!
Cvetić dan i noć uopšte se ne naljuti na ovo, već predloži da svako iznad sebe
istakne svoju boju kada padne kiša sledeće noći. Boju koja kiša opere, koja
izbledi neće se uzimati u izbor, a boja koja se pokaže najjačom i najpostojaniji,
proglasiće prvom bojom.
Cveće u polju se složi sa ovim predlogom. Kada je pala kiša svako je iznad sebe
istakao svoju boju. Maslačak je pokazao žutu, različak plavu, bela rada je istakla
svoju belu boju, bulka crvenu, a trava zelenu.
Međutim kad je kiša prestala da pada, sve boje su se izmešale i pretvorile u jednu veliku svetlu šaru. Bila je to duga koja je od svakog poljskog cveta uzela boju.
u originalu: Radomir Putniković
