Smatram da se u ovom svetu današnjice, gde se vode mnogobrojne polemike među nacijama i generacijama svih dobi, najmanji značaj polemisanja upravo dobija reč kultura. Reč bitna za čovečanstvo, ali se nažalost izgubila u prostoru i vremenu.
Od onoga što se nekada smatralo kulturom ostao je samo trag prašine i jedno malo slovo „k“ skriveno pod njim. Da li će imati novu šansu da ponovo izraste u svoju prvobitnu veličinu?
Nadam se da hoće, ali jedino što u ovom trenutku mogu reći: „Vreme će pokazati.“ Vreme je mesto u kojem čovek može ili da se uzdigne ili da izgubi sam sebe, ali je i nada da će nam novo sutra doneti i nešto lepše. Vođena tom mišlju, nada da će kultura biti ono što je nekad bila u meni i dalje ne jenjava. Kao večiti romantik i sanjalica u ljudima još uvek tražim samo vrline iako sam svesna da je njih sve manje i manje. Nacija kao jedna kulturna celina, osim što teži vrednostima, teži i tome da svi ličimo jedni na druge.
Oblačimo se isto, isti su nam stavovi, isto nam teku dani, životi nam liče na tuđe. Krademo jedni od drugih modele ponašanja koji su nam nametnuli opet neki drugi i tako u krug. Pristojnost, uljudnost, obraz, čast, poštenje, verodostojnost, dosledni stavovi i još mnoštvo stvari iščezavaju.
Dobro nam došla nova kulturo!
Kultura tehnološke pismenosti!
Kultura internet zavisnosti!
Kultura filmova iste, nasilne tematike.
Kultura pesama istih nota
Kultura slika na istom platnu.
Zbogom mirisu požutelih stranica knjiga, zaboravljenih u nekoj biblioteci koja već odavno nema posetioce. Zbogom stari načinu komunikacije, staro „Vi“, „Dobar dan“, „Možete li, molim Vas? “ Vi niste svesni, odajem čast vašoj borbi,ali novi, neknjiževni, internet termini i jezički slengovi – pobeđuju vas.
U ovom ratu ne ginu ljudi, gine čovečnost. I kao što napisah u jednoj pesmi: “ Isijava smernost, presahla u njima…“
Smatram da će i od one negdašnje kulture isijati smernost, da će književnost, umetnost i oni dobri, stari modeli ponašanja jednog dana presahnuti i ostati jedino blagi uzdah koji će se kad-kad oteti iz naših nedara kao žig koji nas seća šta je istinska, kulturna lepota.
A bojim se da priznam da će samo to i postati – SEĆANJE.
