I šta je na kraju naša istina?
Rodjeni meki, čisti razdragani….
Onda nas zatrpaju pravilima i nazovu to socijalizacija.
Pogrešne ideje, pogrešni ciljevi.
Tada posle izvesnog broja godina kod nekih od nas dođe do kuršlusa, pomračenja, beznađa, besmisla.
Shvatate da ste apsolutno nesposobni da ispratite norme, dosegnete modele uspeha, a i zašto bi, Vama to ništa u suštini i ne znači, potpuno besmisleno, ostaje samo osećaj bespomoćnosti, krivica.
Lagano iz očaja, nekom milošću Univerzuma počnete da uviđate, prepooznajete nešto u Vama, što se ipak nije ugaslo, što počinje da traga, da se nada, da ipak smisao postoji, da nismo samo tu da bi iživeli nametnute standarde, ispunili forme, završili norme.
To nešto nas vodi, i vi čitate, meditirate, gledate u zvezde, pokusavate da opravdate, razjasnite, dojasnite, ono neobjašnjivo, umu neshvatljivo i posle niza godina kao da ni to nije dovoljno.
Jer u svemu tome falite Vi i osećaj (ne uverenje) da ste vredni, božanstveni, neponovljivi i da je to sasvim dovoljno. Sve više se čini (posle silnog traganja) da je u stvari jedini zadatak svakoga da istinski spozna, prizna i voli sebe, ali onako istinski bez ikakve sumnje, osude, zadrške.
I ništa tu ne sme biti urađeno na pola, niti smeju postojati bilo kakvi uslovi.
Možda ne trebaju sve te godine, sva ta traganja, možda sada, u ovom trenu, čitajući ovo, možete odmah odati priznaje sebi.
Odahnuti i shvatiti da ste Vi, kakvi god da ste sada i u ovom trenutku, baš savršeni, i da ne morate uraditi apolutno ništa da bi bili od sebe istinski prihvaćeni.
Ksenija Popov
